Nova Evropa

SR ON

Године 1920, у једном cBow mmcMy »Honoj Espoma« (I, 65/66), каже, да треба да будемо мудри и поштени, да чувамо лично и јавно поштење. Тужи се на наше лакомо уживање и расипност, на траћење времена и невршење дужности, да примамо са Запада само оно спољашње, зато да наша култура и нема нацијонално обележје. Говори нам, да наше право духовно јединство није још изграђено, да »смо још далеко од тога да се Срби и Хрвати збиља у срцу и души осјећају као један народ«. Натем политичком јединству могу се, по Јагићеву мишљењу, одупрети само »људи без поштења, без осјећаја за народну корист, себичњаци или вјетрогоње ... « У другом свом писму исте године (»Нова Европа«, 1, 319/320), Јагић је жалостан, што се разне наше странке боре међусобно, што нема мисли-водиље која би их све сјединила, а такове прилике могле би шкодити народном јединству и опстанку државе. Осуђује грешке оних српских кругова који повлађују у свему Словенцима, против Хрвата; осуђује и оновремену српску хегемонију, која да је и Словенцима и Хрватима зазорна. По питању Истре, мисли да би Истрани требали да добију бар онолико гаранција колико их имају »умишљени далматински Талијани«, осуђује србијанске политичаре да су водили више бригу о Македонији него о Истри... Како је Јагић пред саму своју смрт (1923) мислио о нашим политичким приликама, видимо опет из једног писма »Новој Европи« (У, 144), где дубоко жали што Срби и Хрвати нису сложни, што нема правог народног јединства; томе да су криви и сами Хрвати, »што нису одмах на почетку тачно прецизирали својих политичких захтева«; а већи део кривице да сносе српски политичари, особито Пашић, »који није охватио својега задатка ... већ остао стари ексклузивно малосрпски балканац, — камо среће да је пред десетак година престао политички радити...« Ако хрватски народ брани своју егзистенцију и народну индивидуалност, то није сепаратизам; Јагић верује, да ни сам Радић ни хрватски народ не желе изићи из оквира југословенског државног јединства, али да ово може имати више облика државне организације.

У тој својој вери у будућност Југословенства васпитао је Јагић наше ђачке нараштаје у Бечу, идући увек затим да зближи српску и хрватску омладину, и учећи да дуализам у имену, писму, и вери, не стоји на путу нашем политичком и духовном јединству.

Драгутин Полужански.

265