Nova Evropa

супротности у орносима између великих сила, као да их никад није ни било. Британску »политику заокружавања«, која је већ биљежила лијепе успјехе, Берлин је парирао очајничким кораком, —- савезом са својим дојучерашњим највећим противником. То је већ досада уродило за Њемачку тешким посљедицама, а свршетак се уопће не даје предвидјети.

Али, нису само идеолошка сродност и ауторитативни начин владавине повезали били фашистички режим са нацистичким. Као Њемачка, тако је и Италија ревизијонистички оријентирана према стању створеном Версајским Уговором, који нипошто није задовољио очекивања Италије као савезнице побједника у Свјетском Рату. То незадовољство испољило се нарочито кад је; послије слабих либералних влада, дошао на власт фашистички режим, који је схваћен и прихваћен као други г1зот gimento, јер је Италију подигао на висину империја, на положај велике силе са којом мора сав свијет да рачуна. У томе је била историјска грјешка западних демокрација, да Италију нису задовољили и задржали уза се; у том случају, догађаји би се сигурно сасвим друкчије били развили, јер Италији је мјесто било на оној страни, и по заједничкој латинској култури, и по осјећајима свога народа, и по правилно схваћеним властитим интересима. Овако, незадовољавањем Италије настала је она супротност између западних — како овдје кажу — »плутократских народа, м двају радних и плодних али сиромашних народа, што сигурно није безначајно и представља животни троблем, независан од политичких доктрина. Ти су разлози, међу осталима, оправдавали и Ос у мирно вријеме. Али од свега тога остала је само конзултативна клаузула берлинског савезничког пакта, који је додуше сада опет потврђен, али с истовременим навођењем трију дипломатских састанака који су у суштини ослабили његово значење.

Талијанско становиште прецизирано је одмах, још 1. септембра, након што је избио Њемачко-пољски Рат, одлуком Министарског Савјета, да »Италија неће дати никакву побуду војнооперативног значаја«. Послије тога, у неколико наврата, ово је становиште поближе означивано: »оружаним миром«, ставом II)" шке к нози«, »будношћу за сваки случај«, и најпослије — нератовањем. Заблуда би била то становиште означити неутрал“ ношћу у обичном смислу ријечи, т. ј. пасивним посматрањем развитка ратног сукоба, и жељом да се не буде у тај сукоб увучен. Италија напротив, и поред своје садање неинтервенције, као

416