Nova Evropa
Све је то ломило и разарало његову нутрину. У ономе сутону, на повратку, видио је — на полицама своје библијотеке — портрете Платона, Аристотела, Тукидида, Марка Аврелија, Цицерона, Сенеке, Конфучија, Св. Августина, Св. Томе Аквинскога, Еразма Ротердамскога; али само једна фигура искакала је живо испред њега: жртва Сократова, његов мученички и испоснички лик.
— Све је, дакле, било излишно. Сви напори ових великих и осамљених појединаца, њихов живот, њихова бескрајна мучења, њихове патње и болови њихове мисли и њихових живота...
Европљанин се огледао око себе. Био је сам. Онда се аутоматски — из те историјске перспективе људских напора, који испуњавају прошлост, садашњост, и будућност човјечанства, — спојио путем малог механичког сандучета са сазвежђем зрачних таласа. Прошетавши трима стазама уздуж оне лимене кутије, хватао је све што је магично око могло да ухвати, и осјетио је опет да је ту рат, и да се људи оптужују са разних и опречних страна. Остао је слуктећи: Париз је најављивао Рач! Ма1егу-а. Слушао је. Промукли глас старог академика допирао је до њега. Валери је постављао, утанчаношћу своје мисли, проблем односа човјека према слободи:
— Ништа данас не смије остати занемарено од онога што би могло да расвијетли и утврди код свих духова — пријатеља или непријатеља — праву природу рата који се води. Француска и њезина ствар, која је ствар свих људи достојних тог имена, хоће да најасније свјетло обасја пред очима свијета увјете који су овај рат учинили могућим најприје а неминовним затим. Ови увјети могу да се сведу на неколико ријечи: рат се води између слободних земаља и земаља које нису слободне.
— Али шта заправо значи »слободна земља«2 — питао се Европљанин у самоћи свог ограниченог простора испуњена књигама. — Магична кутија одговарала је на то питање ријечима француског филозофа: — Слободна је земља гдје постоји узајамност дужности и обавеза између Државе и појединаца. У слободној земљи Држава није острво, — она је организација која треба да беспрекидно оправдава своју неопходност и да ни од кога од својих грађана не тражи друго до оно
15