Отаџбина, 01. 01. 1887., стр. 169

166

СРПСКУ И БУГАРСКА ВОЈСКА

него што ми страхујемо да од окунације Босне не постане анексија. Онога дана, када руски козаци стану појити коње на Дунаву код Беча, а тај ће дан неминовно доћи због оно мало Севастопоља — тога дана биће и иаш послужавник за Босну и Херцеговину готов. — Све је то — умеша се у разговор један од виших старијих ОФицира — лепо и красно, али и кад неби било оног лепог начела да 1'агтее пе с1еНћеге раз, мени се чини да никаква, а камо ли висока конјектурална политика, није за нас оФицире. — Што — рече један од најмлађих — ми смо овде међу нама девојкама, нема ни једног без лампаса или реснатих еполета, а од намесништва на овамо, сваки виши оФицир, не само да има право мешати се у иолитику у опште, пего ако је паметан, он припада извесној политичкој партији, на кад она дође на владу, онда се аванзује да ранглиста оде на паран-парче. — На жалост — умешах се и ја опет у разговор — у томе има нешго истине, и ко зна да ли је то била срећа за нашу војску, што су јој многи виши ОФицири ударили у политизирање. Али оставимо то на страну. Мени се чини да од нашег данашњег разговора нико неће имати вајде, јер у љему нема никаквога реда ни система, говорихмо шта коме надие у памет. — Живео систем! — стадоше се смејати — бадава, види се човек који је научио да говори у скупштини! Врло добро. Поштовани лорд-мер београдски има реч. — Ја иримам. У коЛико сам ја разумео све ноштоване предговорнике (оишти смеј), имају два изгледа за • нашу војску, која се мобилише : или да потпомогне бугарску покрет и да, нападајући једновремено на Турску, отме стару Србију, или да уиадпе у Бугарску, и да осигура Србији одговарајући еквиваленат за случај, да се оствари унија северне и јужне Бугарске. — Тако је, врло добро ! —