Правда, 27. 02. 1927., стр. 8

СТРАНА 12

Ц1' \1:1 \ '7 ">|-Т- г 'У М' \ '"-Т ГОЛ.

БРО.Т 55

ФЕЉТОН -ПРАВДЕ" Илузија — Жорж Пцрсе.1. — Гђа Нвморен је синоћ лошла из Парвза' објави једног дана моја мати за стогом; 7 разуме се оа новнм хаљинама... Ојга ће опет'на1фавнтн"читаву ре.волупЈ!,ју у селЈ'. Ја-п|шшх ту новоот као удар у срце. ве зато што ме је „дама ив Паршза" нарочито" интересовала, већ зато што још ннкад-нисам видео у мојим кљигама са сликама лице које би се могло упорлдвти са .тидем, љене „гоопођгце." дотојчнде од дванаепжк подкна, у краткој хаљитш и фшеаама. са. оребршш копчама, са косом пушттом ннз леђа, десојчице која вас глада право у очи и изазива вам вртоглавину." , После' једног момента. видећп да разговаргузима оаовим други правац, ,ја упитах-бојажљиво: — Је ли дошла и гђеца Бстела? —' Разуме се, рече моја мати. -Ја се уосталом бојим да она већ није нртгала ружшгманнре своје мајке. Ове године хал,кна јој не допире ли до колена... И она Еам већ иа неке омелости и дрскоети у своме, понашању! У сваком елучају, Пјеро,.тн знаш шта сам тн рекла прошле годпне: забрањујем ти да се играш са њом. ..Мрј отап, мало либералнијп. умеша се: — Ја не знам пгго ви сви чвнмге протнву гђе Неморен, кад је она овде... Алн чим 'до.ђете у Париз, вн трчите код ње да вз>|'она прибави разонођења. Ја сам био истог мшпл>ења са мојим огодг То лзгцвмерство одрастнх већ ме је Фрашграло. Ја сам био нзненађен шогим прнпОБедањем путника. који су се враћали из'Париза и ја сам знао да гђа Неморен пооедује тајансгвену моћ да. отвори ирата.од раја земаљских ужи-вања, гдс се 1ласно омејало или плакало. Захваљујући њеном моћном посредовању, млади љу.та п.ли жепе, који су одлазили у пре^тоаицу налазилп су тамо најбоље овоје радости. Јгшхово нЈ.мигивање очшма, ) бихов крупал смех, њихова пооЈиразна причања о ексвравагалтшЈм разврату, отварала оу мојој уобразиљи најузбудљишје пе [х :дек тиве.

Гђа Немореп и н>ена ћерка .сгановале су прзко лота у једпој кућпцп окрујкеној пветпом бапггом. н&илеко ол наше куће. Још внлш ту кућлЦЈ' ову обраслу у лузаве бил»ке. Пза ограае. у задњем де.лу иашег дворвшта, са јодном књит&м у руци, ја чекам да се отБорн једаи нрозор и ослушкујом да допре до мене диван жубор смеха и песм' 1 . Епће ми довол,но да.впдим „Парижалке" на да будем срећад, ли осећам да ме већ напушта храброст при помисли да би ми једна од њих могла упугити коју реч. Прошлсг лета сам оклопио са њима погианспзо. не зато што сам-ја био поетар храбар. сећ зато што је.гђида Бстела била омела п она ме је прва ословнла преко живе ограде између напигх дворишта. Пооматрао сам је како трчкара тамо амо, у лакој, белој. летњој хаљш^пци, која се лепршала око ње као божалски вео н крила неког анђела. .• {"" А при помис.тп на тајни и страшан зат нат њене мајке, срце ми је стезала нека неподиошљива моЈ)а. I ф -П Г — Добар дан, Пјеро! — Добар дан, гђи-це Бстела! — Ти си опег ,на твојој осматрачници? Ту си био и прошле годиш^.Зато^да' видпш мене је ли? признај! Пламен који мн ударп у образе, било је довољно признање. и то ју је без сумње задовољило, јер она није ввше попављала да добије директан одговор, ... — Прескочи ограоу,;Пје1{Л>!'ХаЈде, хоп! У мојој башти је' мирш^је... мама је управо отишла... Ићићемо под сеницу. Она ме узе за руку и повуче ме дуж алеја, кроз густу траву о коју сам се саплитао. — Увек имаш књигу-у рукама? Шта је то? То је била једна класична збирка Расинових трагедија, коју сам ја пронашао на нашем тавану. — Знам ја све то! рече она. Ето, можеш ме питати! Поставих јој бојажљиво неколико пи тања, на која ми она одговори са таквом прецнзношћу да сам се зачудио. — Читаћемо заједно, ако хоћеш:. тн ћеш бити човек, а ја ћу битн жена. Почелн смо да се играмо. Алн док сам

' • \ > I

За каву ваља ... Шта? „ФРАНКК"Зашто? Да кава добије лепу боју •»•€ пријитав в крепак укус.

!4790

ја представљао бедне мушке улоге, она је била сјајна. После тнх неупоредивих ферија, моја принцеза отпутова са својом мајком V Париз. И оне се никад више не вратише. Њихова кућа би проданп... Никакве пргиизне вести не добих о Парижанкама. Ја сам тада ишао у колеж, где сам и даље непрестано чуо божанствени глас моје дивне виле... * Двадесет година доцније, у Одеону, за време представе „Британикуса" непријатан глас једне раднице, која се свађала са једним „муштеријом" привуче моју пажњу својим нарочитим звуком. Ја се окретох и остадох као скамењен.' — Г-ђа Неморен? рекох ја пришавши јој— Не, г-ђица Неморгн! моЈа мати Је умрла... г . . Морадох рећи моје име. — Ах! то сте ви господине Пјере? Видите, ја сам задржала професију моје мајке. Свима који долазе из вашег села као и из других места, омогућавам пријатно.разонођење. Гледам је:'према свему је индиферент на. Слушам је: она банално говори ко-

јешта. Смеје се са извесном ниансом вул гарносги. То је дакле моја принцеза, моја вила... Бесан сам на њу што ми је дала ту карикатуру мога сна, као да је самовољно узела једну улогу, које није достојна. Затворих поново очи да бих оживео слику из срећне ране младости, да бих васкрсао моју божанствену принцезу са анђеоским осмехом и свежим и нежним гласом.

П030РИШТЕ РЕПЕРТОАР ОД 28. ФЕБРУАРА ДО 6 МАРТА К02А ЗГРАДА: Панеаељаж, 25.: „Пјт око света". Уторах, 1.: „Бал под маскама". % Ореаа, 2.: „Анда". Четврта^ч 3.: „ЈулпЈе Швар". Петак. 4.: »Бал пол маскама". Субота, б.: _Парма"^ Нс-аелА 6. (МАтеве):" Копцерт Београдлке Филхармоннје; (дн^ана): ,Неашост"; (вечерња): .Демсн". Повзастнце важе: 1.. 2.. з., 4. н 5. итрта. САЛА „МАНЕЖ": Понедел>ак, 25.: ГЗатвореао). Утооак, 1.: .Дорћолопл по^ла". Среда. 2.: .Кса белог коо>а". Че-гзртак, 3. ""За^-ворено). П стак 4.: „К нкб ". Обота, б.: Вече Млкс Нот>дау. ' Нодел>а, 6. ("ветвга): .Народнн послншк ; 1вечерп>а). „Звон&р Богороличтие Цркве". Повластипе важе: 1.. 2. н 4. млрто.

Угља домаћег Угља страног Брикета Кокса Има на стоваришту увек сомо најбољег хРУДАР * ПРЕДУЗЕЋЕ В. И. ЈОВАНОВИЋ

у гап С Босанске 54 ( Тетовске 2

1621

Телефон 27-34 /<и &