Правда, 06. 09. 1932., стр. 11

БРОЈ ?50

ПРАВДА, в СЕПТЕМБАР Ш? ГОД.

СТРАНЛ ;

Молим вас, посетите ме... — СЛАВКО МИЛЕТИЋ. —

ДОК ТРАЈЕ СЛАБА СЕЗОНА:

(иста цена за костиме, жен. хаљину или мантил) САМО СТРУЧНИ ЗАВОД 44803 „ПАРО-ВАЛЕТ" м ш дворска 13, кр. милутина 35. скопљанска 24, франкопанова 30. призренска 3. Кппигтито мптоп г^зпип да за багателне цене довеЛОРИСТИТЕ МрТВу СбЗОНУ дете своју гардеробу у ред! Бесплатно разношењв, довољан телефонски позив. За унутрашњост доплатом. НАРОЧИТО СКРЕЋЕМО ПАЖЊУ: СЕНЗАЦИЈА НИСКИХ ЦЕН А: БОЈЕЊЕ свилених хаљина всН од Дни. 59 комад, бојење у свнма бо[ јама и нијлнсама (сгрого гго мустри) иск -ђучиво Анилинским бојама гврантовано постојаним.

44902

Студент филозофије и директор гимназије. Два појма. Стварност и нада за једног студента филозофије који се надао по свршеним студијама да заузме место суплента у гимназији, повереној том истом директору. А студент Мариновић имао је интереса да буде постављен баш у месту Р. Кућица у средини вароши са великом верандом и цветном баштом одузела му је покретљивост. И, напослетку, за једног чиновника бити обезбеђен станом није мала ствар. Због тога је Мариновић и жудео да се што више сви ди старом Станковићу, директору гимназије у месту. Полако се приближавао том важном го сподину, чинио му ситне услуге, почео са посетама под видом да"моли неке књиге на позајмицу из библиотеке коју је директор напарбичио кроз низ година и чувао као око у глави. Предусретљивост директора давала је повода његовој машти да ће све онако бити како је у својој уобразиљи замислио. И увек кад би са каквом књигом испод мишке напуштао ди ректоров стан, стидљиво би промрљавао кроз зубе: — Бићу срећан, господине директоре, ако се некад сетите да ме потражите у мојој кућици. Дивну башту имам! Ево, у таквом одиосу стајали су студент Мариновић и директор Станковић кад би Мари новић дошао у Р. да проведе школски распуст. Са страхопоштовањем долазио би тада Ма риновић у посете директору. Куцао би на вратима полако, |м мало јаче, и са зебњом у срцу ишчекивао да ли ће кора,ци иза врата бити одмерени или брзи и пригушени, као што обично бива кад укућани нису спремни да приме посету. Нетремице би тада ишчекивао да ли ће шкрипнути кухињска вра та, одакле је, обично, долазила директорка да му отвори. А кад би иза врата одјекнуло оно „ево, ево одмах!" следила би му се крв у жилама. Стогину ми сли прошло би му главом; да ли је госпођа директорка у ком бинезону због летње жеге и сад се због њега облачи, или... Бог зна шта све није у таквим тренуцима мислио, јер он није

хтео да омета, већ само да се препоручи. Тог дана уонште није чуо кораке иза врата, већ, чим је куцнуо, она се отворише, а у оквиру се указа једна Тотица, лица пегава и црвених кика до сукње, која јој се око кукова надула као какав огромни клобук. — Добар дан мала, да ли је господин директор код куће? — Не, сад је изишао са госпођом да дочекају фрајлу. — Фрајлу?! — Да, долази из Граца. Знате, васпитачицу за малог унука. Било му је јасно да је реч о васпитачици коју је господин Станковић морао да запосли, на наваљивању директорке, јер је сваки дан о томе било говора у кући откад је директор добио вишу групу. Већ је хтео да крене, "кад му поглед паде на малу Тотицу, која је десном руком држала кваку од врата, а леву уз крило од врата, кокетно се клатећи. Осетио је да треба да је нешто упита: — А откад си ти овде? Одакле си, мала? — Од јуче, из Новога Сада. И ова мала боље отвори врата као да је хтела скренути паж њу младом студенту на онај зидни сат у ходнику на коме је цифрастим словима било испи сано, „Добро дошли, мили гости." Ушао је у претсобље и сео на фотељу од трске. У краг ком разговору постадоше пријатељи. Ако, мислио је Мариновић у себи, само дипломатски, помоћу послуге може се штошта да дозна: какво мишљење има стари о мени, да ли су му моје посете досадне и много штошта. А кад је слутио да ће стари наићи, опростио се са^малом'Тотицом и; наравно, по сво.м старом обичају, није заборавио да јој каже^ — Па сети се, мала, некад и мене; посети ме, имам дивну башту! И следећег дана стајао је пред овим истим вратима. Али сада спокојнији, уверен да иза њих има једног пријатеља више. Није више требало да се боји и да се пита да ли није дошао у невреме. Звонио је одмерено, па онда поновио, кад се на врагима указа једна лепа витка плавуша, коврџасте косе и као море плавих очију. Није

се преварио кад ју је ословио на немачком. Рђихови су погледи сретоше и опет је следовало исто питање: — Да ли је господин директор код куће? — Да, али спава, гласио је одговор. Упустио се у разговор, сео опет на плетену фотељу у претсобљу и устао тек онда кад је од лепе пла-вуше добио обећање да ће га посетити у његовој кућици и разгледати његову дивну башту. Од тог дана долазио је чешће и, као да је удешавао време доласка, или би нашао Невенку — тако се зваше мала Тотица — или, пак, лепу Амелију — та ко се звабЈе плавуша. И Бог зна докле би долазио, да једног дана, кад је сенка ноћи већ почела да пада по околним брежуљцима, није неко закуцао на врата његове кућице. Отворио их је. Пред њим је стајала Амелија, обучена у хаљине Тотице. Преко леђа пребацила је мараму и стисла у њу малу гла вицу, све до прћастог носића. И док је он, пренеражено гледајући је, стајао пред њом, она рече: — Примила сам ваш позив. Мислим да сам вам и овако лепа, је ли? И враголасто се смеЈући, настави. Рекла сам Невенки да сам позвана у село, на неку забаву. Златно је то чељаде, пристала је да данас у недељу остане са дететом код куће због мене. Стари је у винограду, неће доћи пре дванаест, дакле имамо времена. Разговор је текао интимно. Прва чаша беше већ испијена. Н)ен узбуђен глас од првог страха почео је бивати мирнији, а понашање поверљивије, кад, наједном, неко опет закуца на врата и прекиде им весеље. А кад се куцање поновило, дођоше до закључка да то не може бити «нико други до неки пријатељ који ће разгласнти њихов састанак по месту. Јгдним скоком Амелија се нашла код прозора, а Мариновић је навукао завесе. Приземна кућица била је као удешена за овакво бегство. А кад је отворио врата, намргођеног и љути тог лица, пред њим се створи Невенка са дететом у руци у оделу Амелије. — Уа! престраши га она вра-

голасто и озарена лица. Нисте се надали да ћу доћи? Дуго сам се решавала. Фрајла је оти шла у село, а стари су у винограду. Свиђам ли вам се овако? Гледао је збуњено то мало рошасто сгворење, не знајући шта да чини. Да ли да је одмах врати, или прими. Рђене очице светлеле су од среће, цаклено. Ступио је с њом у собу, одлу чивши у себи да посету што ви ше скрати. Али већ после прзе чашице вина променио је миш љење. Узео је дете из њених руку и однео га у угао, а онда му дао са свога стола неку књи гу са сликама да се занима и вратио се к њој. Тотица је бивала све расположенија, кад се негде споља зачуше опет кораци, тихи, па све јачи; сад је неко већ отворио гвоздена вра та на башти и одмереним корацима стао пред кућу, а, мало затим, закуцао: — Добро вече! чу се глас извана. Овде Станковић, ваљда нисте већ легли? Једним гестом довукао је Не венку до прозора, гурнуо јој дете у руке и наредио да скаче и бежи. А онда је пришао вратима и отворио их, пошто је успут склонио боцу и чаше са стола. У собу је ушао директор, а за њим директорка, расположени и са смешком на лицу — Ево нас успут и до вас. Идемо из винограда, а моја стара вели није право да човека не посетимо, а толико пута нас је звао. Тако одлучисмо да свра тимо, па се и мало одморимо' И трећа боца вина створн се на столу. И, можда би све оста ла тајна, да се стари Станковлћ наједном не загледа у кут, скло пи обрве и одмереним кораком гледајући преко наочара не оде до оног места где је на поду лежала, сва измрцварена,

најдрагоценија књига његозе библиотеке „Живот животиња" коју је пре месец дана позајмио младом студенгу. С очинском нежношћу сакупио је поразбацане и подеране листове сложио их у разваљене корице, па, стиснувши књигу под миш, као у бојазни да му је опет не* ко не отме, одмери Маринови« ћа од главе до пете, напусти са директорком стан, оставивши га да за њим гледа искрљештеним очима од изненађења. Али што је највише болело Мариновића било Је то што никада није могао дознати шта је стари, после овог догађаја, мислио о њему, јер га Невенка и Амалија не хтедоше ни погледа ти на улици. А томе беше крив нико други до онај ексер на прозору, за који се квачком причвршћује крило кад се прозор затвара. Амелија, неспретна у оделу Тотице, при спушта њу кроз прозор закачила је сукњом за њега и остала висећи беспомоћна, све док јој Невенка са дететом при бегству није зајашила на врат. Зато се сада библиотекар у Р. Мариновић никад не љути кад му се врате поцепане књиге, већ само испод ока погледа несрећника и ако је књига без слика, па мисли: — Која се будала од детета хтела играти овом неинтересантном књигом? ВЛШЕ ШНОВЕ ИЗОЛНРА Изолација једног с т а н а траје један до два дана. Асфалтирано са азбест асфалтом терасе, дворншта ит.д. За наш рад дајемо гаранцију. Ј УГОАСФАЛТ Београд, Јованова 19. Тел 25-158 44Ш

**- Злочин Тома Вајнслауа

Сваке године у августу мист^ Добсон долазио је у Монте Ка*ло. Аутомобилом се извозио на излете и био стални гост енглеског клуба и касине. Добсон је на берзи зарадио милионе и у последње време живео од ренте. Живот у космополитском Монте Карлу необично му се свиђао и никада није замишљао ни претпостављао да ће овај пут, приликом своје једанаесте посете француској Ривиери, постати један од главних актара велике криминалне афере. Тог дана увече седео је у пар ку касине и посмаграо дивне жене и младе девојке које су ше тале. Одједном је угледао елеI антну даму како је брзим кора ком изишла из касине и, поводећи се, села иа суседну клупу. Елегантна дама седела је овде неколико минута, а затим се удаљила. Једна старија госпођа иронич но се насмешила, а неки господин приметио: Штета... сигурно је изгубила велику суму... Добсон је полако устао и упутио се према коцкарници. Дошавши унутра, пришао је десном велкком столу за којим се, скоро увек, играло у огромне су ме. Око стола се скупила група

НОВИ РОМАН „ПРАВДЕ"

људи. Добсон је међу играчима спазио једног свог познаника, Енглеза Тома Вајнслауа. Том је у Камбриџу и Берлину почео своју сјајну кариеру и поклонио свету проналазак због кога је већ у двадесетој години постао богат и популаран. И данас је имао среће. Држао је банку, а крупие, мрзовољан и хладан, исплаћивао му је велике количине новчаница. — Фет вотр же, месје, понављао је крупие непрекидно. Вајнслау је хладнокрвно посматрао нагомилавање улога, а онда се одједном једва приметно намрштио. Спазио је малу нежну руку у белој рукавици која је преко широких рамена једног господина бацила на сто две новчанице од по сто франака. Вајнслау је дигао главу и пажљиво погледао унаоколо. — Предајем банку, изјавио је мирно. Хтео Ј 'е да избегне ову игру. Добсон је са интересовањем пришао ближе и познао младу даму са којом се малопре срео у парку. Жена је била дивна. Добсон се сетио да је већ негде видео ово отмено бледо лице и сјајну риђу косу. Крупие, који је нудио

банку за четрдесет хиљада, пре киде га у размишљању. Нико се није јавио и Ванслау је опет заузео своје старо место. Међутим, пре него што је почела игра, позвао је једног слугу и са неком поруком послао га лепој дами са риђом косом. Жена је климнула главом, дискретно се насмешила и неколико тренутака доцније стала иза столице на којој је седео млади Вајнслау. Он се окренуо, ухватио даму за руку и рекао на енглеском: — Данас ти не могу дозволити да играш против мене, Лили. ан. Зар не видиш да имам срећу. Али, ако желиш, дај ми свој новац и бићеш моја партнерка. Жена, изгледа, није хтела да прихвати овај предлог све док јој Вајнслау није узео сто франака и бацио их крупијеу. Лилиан је најзад пристала, а неки играчи се иронично насмејаше. Срећа младог Енглеза одједном се изменила. Он је четири пута изгубио велики улог и, на крају крајева, све оно што је у току игре добио. — А сад доста, Лилиан, рекао је и устао. Хајдемо мало у парк. — Ја сам крива, одговорила је она. Због мене ти је срећа окре-

нула леђа. — Ти си моЈ "а срећа, драга моја. Ухватио је жену под руку и изишао. Пола сата доцније, Добсон их је видео у холу касине. У једном углу чекала их је нека старија дама пуна накита. Спазивши млади пар, обратила се девојци на француском језику: — Хоћемо ли кући, Лилиан? — Како желите, мадам, одговорила је она. Опростиге што сте ме толико чекали. А онда се обратила Вајнслау: — Лаку ноћ, Том. — Надам се да ћемо се сутра увече састати овде? упитао је он. Девојка се мало намрштила. — Сутра нећемо доћи? пришла је старој дами. Зар не? — Не, одговорила је „мадам" брзо. Заборавили сте наш програм. Стара дама се окренула, а Ли лиан користила ову прилику и 1ихо додала: — Прексутра треба да говоримо, Том... — Да, одговорио је рн. Лилиан се задовољно насмешила и потрчала за старом дамом. Млади Енглез вратио се у к ш карницу, а Добсон одлучио да оде кући. * У понедељак увече Добсон је видео млади пар, а сутрадан је срео Вајнслауа у коцкарници. Разговарали су кратко време.

Пошто младић није играо, упутише се око десет часова према хотелу „Сплендид", где су обојица становали. Добсон је имао намеру да поведе разговор о дивној Лилиан, али је одустао и у холу се опростио са својим младим познаником. Ујутру је устао и баш пред огледалом везивао кравату, кад се одједном отворише врата и у собу уђе Том Вајнслау. Био је блед и узбуђен. — Мистер Добсон, рекао је брзо. Саслушајте ме и молим вас помозите! — Шта се десило? зачудио се Добсон. — Страшко! прочитајге ово! Млади Енглез пружио је свом познанику најновији број ноиина. Добсон је на првој страни прочитао сензационални напис: „Прошле ноћи одиграо се у вили „Де флер", која лежи на путу према Кап Мартену, страхо вит злочин. У вилн у којој сва ке године лети станује стара и богата госпођа Лујза Бонкур, извршено је језиво убиство. Жр тва је сама госпођа Бонкур. Ста ра дама лежала је потпуно обучена на поду свог салона, а њена собарица, хлороформисана и везана, лежала је на кревету. Собарица се до сада није освестила, али лекар, доктор Лапен, нада се да ће је скоро моћи саслушати. До сада је утврђено ово: — Наставиће ое ^ *