Правда, 17. 12. 1932., стр. 11

ПРАВДА, 17 ДЕЦЕМБАР 1932 ГРЛ.

СТРАНА II.

Фељтон „Правде*

Жуљ г. Андреа

Кап Фера гхкгећују сак> трулн 6о гаташи. То чзробно полуострво на Срелозеином Мор>, пуно морсхих бороза, ловороаих жбуаова, мнмоза и кактуса, нма и најулобкнЈих внла, које су мали рај на свету. У њима станују арекоокеански милиарлерн, парнска фабрикаити, стра. не прЈгнпесе и којн богвти филмски "глумац. Нн једног хотела нема са малим пенама. Све је прворазредчо у луксузу и конфору. Слротин>а има право туда тек да прошета, да глела кроз ограде од челика у вртозе ружа, коЈе цветају пре*о целе године. Она иде оном стазом порел мара, тако дизном н примам.Ђивом. Вечито бела као млечни пут, на 4> ој се срећу празничним дааом д>убавннци из Батијеа н 4>лувранша. Мале лродазачице, пансионаткиње, студенти, а који пут и одраста л»уди. Мећутам, на крајалј тзчци подуострва, уз оам басен морскм, налазе се неколико борова ■ тедна клупипа. Одатле је вндик тазсо чист, тако сањив и л>у6аван, да се ту отвара орце и ваЈвећем скептиху. У том де кору прнроде љубав одаста постаје чаа храва. Вн-га „Ружнчн>ак" је с леве стране поред трамвајских шина. Оиа Је уву. чена дубоко у чаробг« врт. Само до једних прозора са западне стране дуа« се ограда. Овн прозорн се аве тле кроз лишће 6ршл>ана . д>-6око у ноћ. Нкко не зна ко ту станује. Стааозииин овнх вила се не вићају тако чесго. Увек су у затворечом про стору. И на улици су у колнма, 6огагим лимузииама. Човек вма импреснју да су увек затворене в пусте, јер су калци на прозорима увек спуштени. Међутим, свака вила кмз своје терасе, скрнвене од ралозналих погледа. На а>има, взмеђу 6о. кора ружа и под мимозама, живе оан тајанствени становници, за које радн пео свет. У 8И.ТН Ј^ужичњак" становала је са маЈком и парализсжа ^вем оие* бле _ дур>аза Сибвла, по прреклу Ир*ин>а_ Сва се прознрала оа блелоће, алн го тело детиње личино је ипак на свежу, нежну стабл>ику цвета. Жизела је као каква калуђерица, сва у паучнни предрасуде саоЈе друшгвене класе. Ноћу је читала Раскина и н>ени су прозори ДУ10 светлнли над отвореним Вајроном, вал>да из потаЈне симпатије. Је >ног јутра њени су шалови би. ли отворени. Млада Иркиња је стзјз ла на прозору А доле. испод огра де. у сенци лад-оежа Један омањи плавокоси дечко. Био се дрско на.

— ЖАК ВОДОЈЕ. сломно на ограду н гласно је говорио: — Ове и>-мије што станују у богатим внлама. О, господе, слалио кх гром. То је проклето друштво. И његов сан је мемла... Рецитовао је стнхоае. Био је толико балаа у стварн. Бзр гзксг је Сибила мислила. Кад је прочитао. он је дрско по. дигао главу. Сибила се смеЈала. Скинуо је капу н промрмл>ао: — Ви се смејете безразложно и као какза гускица. А ја сам вас про воцирао само. Гледам вас већ десет дана на терасн са оне проклете куле виле „Гоеланд". — Ви сте н сувише млади, господине. — Свакако старији од вас. госпођице. — Уосталом... и она је пошла ад прозора. — А.ж ја ћу вас видети кроз дурбин гоатођице, ако се будете скривалн. Пошао је затим дрско низ алеју и кад је био одмакао дал>е од виле, он промрм.1>з: „Ова није сентименталва". Птанови су му били порушени. Био је то страшан пустолов. Он Је читао оне кркминалае писпе што гоеоре о наивним девојкама коЈе најлакше постају жртве разних сен тименталних прича. Био је дошао из неке поморске академије, као исте. ра« ћак, и сада је тражио мзло среће. Међутим, Иркиња је у ствари била и сувише сентимента.ада. Овај до гађаЈ јој се урезао у памет Сутра. дан је понова отворила прозор у исто вр^ме. На њено запрепашћење, младић је ста>ао испод ограде и чекао. Збуњено скинуо је шешир. Она Ј*е благо климнула главом. — Да немате нових стихова? — Немам, госпоћтае. -г- Штета Тако сте јуче нападали научинасту класу. — Сутра ћу. вам донети пуну кор пу-стихова ако желите. Мећутим, њој се учи-нио овај мла дић сасвим друкчији него јуче. — Ви нисте онаЈ Јучерањи? — Нисам. Шта јз знам за ваше обожаваоие, Застао сам овде и скинуо ципеле Имам >едан жул> Боли ме страховито но; а. Можда Ку оста 1Н сакат. Сибила. као добра пуританка, одмах је повикала: — Прнчекајте мало. Мало затим она је пришла огра-

Недељни распоред радио-нонцерата

ди са Једним лакозаним цилелама у руци. — Госпооине, знам како је то страшно кад човека бати жул>. То мде у мозак. Узмите ове ципеле и ишгге кући. Младић је поцрвенео: — Хаала вам~ Ви сте неооично љубазни... Ја не прљиам милостињу. Сибила се збунљоа: — Ово је само услута... — Ништа, отетураћу и овако... — Измите, молим вас. Није могао да одбије. Узео је и поздравио љубазно лепу, проакрну девојчицу. Није >*мео ни да јој за. хва.та. Међу1км, сутрадан, он је спаковао ципеле и понео да их преиа љу базној госпођицн. Зазвокио је, цр. вен као рак, н чекао. Мало затим, један слуга се појавио. — Кога тражите? — Младу госпођицу. — Али госпођица у ово време не пркма. — Ја имам хитно и лкчно да јој предам нешто. Слуга се изгубио. Затим се опет појавко: — Кога имам част да гтријавнм? — Господин Андре Савоан. Опет се слуга врагно. — Опростите , госпођица вас не поакаје. — Оада. предајте јој овај пакет и захва-тите јој у моје кме. Пошто је нкз алеју, кад са прозора кеко викну: — Господине, господине... Сибила је стајала на прозору: — Ходите овамо... Збуњен, он је скинуо капу: — Опростите, донео сам вам пипеле коЈе сте ми јуче позаЈмилн. Хвала вам велико. — Ннсу вас жул>иле? — Нису. Затим је девојка сишла у врт. — Хоћете ли ме огарагнти до мора? — Хоћу. — Шта сте по занкмању? — Правник. — Бавите ли се којом лепом веш тииом? — Пишем стихаве. Два месеца касније они су седели на оној клупици поред моргког басена загрљетда Месечнна, ноћ пуна звезда лоаори. тамариси- Из срца њичсжих кап по кап падала је на цвеће н земл>у врела крв је^че љубави.

— БЕОГРАЛ ПЕТАК, 16 ДЕЦЕМБАР 17.00: Час франц>ског језика: Фрзч цуски дијалози: г-ћа Сесил Шаре и г. проф. Мнрко Дамњановић. 18.05: Тачно време. Објављнвање вечерњег програма и програма за следећи дан. Спортске вести. Пустите децу у Соколство, предавање г. Драгутина Мн цића. 19.30: Народне песме уз хармоннку, пева г. Божидар Грујић. 20.00: Лака музика (грамофонске пло че). 20.30: Концерт Академског певачког друштва „Обилић". 21.30: Тач но време. Новинарски извештаји. Слз венска музика (грамофонске плоче). Загреб, 17.00: Поподневни концерт Триа Шимачек—Север-Керн. Љубљана, 20.00: Пренос из Нозога Места: Долењске песме. субота, 17 децембар 9.25: Објављквање дневног програма. 9.30: Пренос службе Божје и бпагодарење нз Саборне цркве (хор ! Првог београдског певачког дру- 1 иггва). 11.20: Ззатшчни извештај о водостању. 11.40: Певање уз гусле, изводи г. Илија Вуковић. Југословенске композиције (грамофонске плоче). 11.57: Тачно време. 12.00: ЗвОна са Себорне цркве. 12.05: Народне песпе пеза г. Милан Ткмотић. 12.30: Из нашнх крајева Радио-оркестар. 13.30: Новинарски извештаји. Тачно време. 15.00: Жеље наших слу шалаца (грамофрнске плоче). 1бЈ)0: Сеја, комедија од Петра Петровчћа, .тица: Сеја; Радојица, брат јој; Отаа; Мати. 17.25: Тачно време. Објављивање вечерњег програма и програма за следећи дан. 17.30: Пренос са Коларчевог университета: Кониерт Бачатско-Деспотовачког н Книћанског немачког ратарског певачког друшгпа. 13.00: Вечне Великоме Краљу; спевао Ф. Д. Филипозић; лица: Караћорће; Св. Сава; Краљ Томислав; Цар Душан; Грпф Нински; Штросмајео; Његош; Внла; Гуслар; Гласови дугаа изгинулнх. 19.45: Југословенски коч. церт Радио-оркестра. 20.30: Симфонијски концерт, изводи Београдска филхаомонија под управом г. Стевана Христића, директооа Беогг»адске опере. Солиста г. Никола Мандрино, чето. 22.15: Тачно време. Новинарски извешта^и. Пре«ос музике циганске калеле Шаидорз Раду из ресторана „Потрошачка Задр>'га". Загреб. 17.00: Поподнвени кониерт Радко-оркестра уз сч-делозање Еве Лебедезе сопран и Н. Маношевскога. тенор. Љубљана. 20.00: КонцеЈгг делааске годбе „Зарја". недељни радио-програм петак, 16 децембар Букурешт, 21.00: Симфонијски кон церт, филхармониског оркестра. Пешта. 20.00: Концерт чланова оркестра Пештанске опере; 23 30- Циганска капела. Берлин, 20.00: „Графи.ца Марица" оперета у 3 чина од Емериха Калмана. Париз. 20.30: „Снр.гно од Бержерака" од Ростана. пречос нз позоришта уз учешће Сињоретг. Праг, 12.30: Мор. Острава; 17.05: Кон церт квартета Ондричек. Вгргаава, 17.00: Концерт коипозитора: 20.15: Симфонитски кониерт Ваошазске фи.тхармоније. Беч, 19.50: „ФалстаФ 44 лкрска комедија у 3 чнна од Вердча.

субота, 17 децемба? Букурешт, 21.30: Вокални концерт г. Стефановици. Берлин, 20.00: Велика радноребија „Берлин пева". Париз, 16.45: Пренос концерта нз сале Ј"а6о". Праг, 19.20: Концерт прашке музике; 20.55: Кабарет. Варшава, 20.00: Вечерњи концерт. Беч, 17.35: Поподневни концерт; 22.20: М>зика за игру. најинтересантније тачке радио-прогр ама од 11 до 17 децембра Петак, 16; Беч, 19.50: „Фалстаф", опера од Вердиа. Субота, 17; Берлин, 20.00: Велика радио-ревнја „Бер.тин пева".

Бивши супски званнчник осуђен за сто овадесет цела

ТУЗЛА, 15. децембра. — (X. В. Ч, изв. „Правди"). — Малн сенат Окружног суда у Тузли, под претседавањем г. Копрнвчевића, судио је Осману Имамовићу, бившем званичнику Среског суда у Градачцу, који је оптужвн за сто двадесет дела утаје у званичној дужности . Према оптужби. Имамовић који је још 1917 годнне ступио у судску службу, на сто десет аката залепио већ поништене марке у укупној вредности преко двадесет хиљада динара. Суд је Имамовића осудио на годину и по дана робије са дзогодишњим губитком часних права и на губитак државне службе. Освећење водовода у Прокупљу ПРОКУПЉЕ, 15 децембра. — (С. Ц. изз. „Правди"). — У неделу, 18 овог месеца, извршиће се свечано освећење новог водовода у Прокупљу. Захваљујући овом водозоду, зарош неће више оскудевати у здравој и чистој водн. Ог.штинска "управа, на челу са претседником г. Рочкомановићем успела је да приведе крају радове на »'-"»адњи во^^ода. Свечаностн ће присуствовати већи број угледних личности.

Кноги још не знају, да иишта тако снгурно н бла10 не де1ству|е као „Н11ИЈА01 ЈАН05" лековита горка воза,- Пије се уј\тру на празан стомвк Пок\шз}те 1езном, па ћете и Ви моћи пчви Јверсња рећи. да је „Н1ЈНЈА01 ЈАНСХ" нашЈсглније инајпоуззаииЈе сретсп-о против датвора; тромости ирева и свиг аоугих болести, којс настајч* услед сметња V пробави, секреш«ји б\брега и раду жтезза. 1л.'ј 01 јл је лакле неопхсдно лотреСно сретаво за оарж. нк адравља! - ^обиЈс се у апот ама и бакалЛшама. 47091

РОМАН „ПРАВДЕ"

ТсГ^ ДУШЕ У СУМРАКУ

(ИЗ ПОСЛЕРАТНОГ Б НОГРАДСКОГ ЖИВОТА).

28 Злага се подала С1ар»>м Петрнћу Без одупирања, уздаха и Н1-пот {>ебних речи Ништа се ни је изменило, све је у соби на свом месту, само су у току нојги поотпадале са р\жа многн лисг јвн и сад леже по поду. Иначе, иста кућа, иста соба, исти људи. Злата жмирка, сећа се свега, а иза њених леђа иеко рче. Он још спава, јер стара господа врло дуто спавају. Злата се полако окреће. веома опрезно, прислања главу на јастук, а затим нагло отвара очи• Петрић лежи на леђима, уста су му отворена, над њнма мали црни брчићи, између њих неколико седих длака које светлуцају, под њима жч'ти злагни 3 у5 И _ задовољан израз, лице Је пуно бора, а на глави још увек мала, црна ноћна капииа. Како то да је овај човек од јуче толико остарео, размишља н посматра га још памсЂиви .Је Она несвесно слеже раменима — Зар то није свеједно? ша^Поцрвенела је и покрила лице свилении покривачем. И сада, кад не види ниппа и не чу;е ркање, изгледа ЈОЈ да не би постојала никаква разлика ни онда да је он леп, јер <,на ,е уо ; сталом, само жена. То су

лузије и зато би било дивно кад човек не би ништа ни видео ни чуо Ето, овај Милан Ов живи једним лепим, засебним живо10М, он не види нншта. а осећа само оно што 1е лепо, што је. Ннје наставила мисао. Она цвокбће зубима и брзо устаје. Облачи зелену кућну хаљину, прилази огледалу и седа. Сунце је већ високо, кроз про зор допиру топли таласи лечњег јутра, све ге пробудило, све опет живи. Злата је прислонилз главу на огледало, пажљиво се посматра, диже руке, окреће у страну и допада се самој себи. Н>ој је свеједно какав је он, сасвим Је свеједно да ли њему стрче длаке из носа кли не, свеједио је то да ли има седе бркове и.ги обојене црно, аа зар није свеједно и го што је његово лице наборано? Ништа то не ;значи кад се она у односу са 'њим нншта, ама баш ништа ни|је изменила. Она је и данас ијсто тако лепа као и јуче, као и прекјуче, као и пре десет дана. ј То је, ето, главна ствар Па и јонда, кад жена код човека тражи само душу... И оида, увек, сваком приликом... Ркање ј« престало, 8 она се јуплашно осврће. Петрић тр-

л»а очи и зева Један крзтак п> глед. — Добро јутро. дрчга Злаги це, каже он промуклим гласом, седа и још увек зеза. — Добро јутро, гос... господнне... Аутомобил јури, сирена свира у монотоном ритму, звук јој се губи у облаку прашине. са десне и леве стране зелене се пол»а, бразде на њима описују лук, полако се окрећу, нестају, а са њима коњи, кола, сел»аци, деца — деца бацају шешнре у вис и вичу — дрвеће шушти, гу ске уплашено машу крилима и оне се плаше за своје животе — са телеграфских жица цвркућу врапци — ситни су то !ласићи и тако умиљати, нежI ни. | У рано јутро, кад аутомобил | 1ури друмом.кад сирена звижди. мотор брекће, а човек слуша и посматра. У даљини се оцртавају контуре малог брда, које још лебди у Јутарњо.ј магли. То је Авала. Милан је окренуо главу према Злати, па изгледа као да је пажљиво посматра. Она непомично гледа у једну тачку, односно у шоферову капу.

— То сигурно деца вичу, зар не? пита он. Злата ћути. — То сигурно деца вичу? пзнгвља мало гласниЈе. Она се расејано осврће, али не види ништа. пошто аутомобил диже облаке пр:1шине. — Ја не знам, од» овара. — То су гуске коЈе беже пред нама. а ово врапци, прнмеНује он замншљено. Чтава ^ата... Злага ћути и слуша како њен свиленн шал лепрша. — Ви сте данас нерасположе ни, Злато... Је ли Авала још далеко ? Она ћутн. — Госпођице... — Молим?... Он скида капу и прелази руком преко чела. — Шта је вама данас? Злата се чуди. — Мени? Ништа. — Тако сте необично расположени. Зар вам се не свиђа ова вожња? Она се уједа за усницу и усиљено се смеје. — О, свиђа ми се... вама се то чини, каже. Толико је дивна ова околина, да заиста... Аутомобил завија лево, успорава брзнну, а звуци сирене се одбијају о дрвеће и тутње. — Зар смо већ овде? пита Ми лан. — Да, господине Милане — Перо, обраћа се он шоферу. Перо! — Изволите, господине? — Одвезите нас до врха. Мотор мења брзину, диферен цијал зуји, а унаоколо, на гра-

нама,лишћу, земљи и ваздуху, треперн јара. То је Авала Аутомобил стаје — Јесмо лн овде? пнга Мнтан. — Да, одговара Злата и чуди се због чега су доили баш на ово место, где се натрзитроб. Шофер отвара врата, пружа руку. а Милан се оГцзаћа Злати' — Хоћете ли дв прошетамо? пнта. Јесте лн када билн овде? — Нисам. — А овде је, вндите, гроб Не „^наног Ј\нака, примећује он. То ће вас сигурно интересовати, го спођице Злаго? — О, да. каже она. Мене све интересује што је лепо, али . — Али?.. Шта сте хтели да кажете? Она размишља један тренутак: —Гробови су необичне ствари, додаје. Онн изазПвају чудна осећања, тужна осећањаЗар није тако? Он застаје. — Хоћете ли ми дозволитн вашу руку? Злата му пружа руку, он сад иде сигурнијим кораком и наставља: — Није тако, Злато. Истина, гробови су необичне ствари, али овај гроб овде... Ово је друкчији гроб него они остали. Хајде* мо, видећете... Они прилазе гробу Незнаног јунака, застају и дуго ћуте. — Наставнће се —