Правда, 17. 12. 1932., стр. 7

ПРАВДА, 17 ДЕЦЕМБАР 1932 ГОД.

СТРАНА 7.

Јод пмрошшн Нге ]ррнћ"

— ОДГОВОР Г. ГЕЦИ КОНУ. -

Пол свежим венцем многоструких успеха, којим му је недужно покровитељство Цвијете Зузорићеве овенчало издавалачко чело, г. Геца Кон кори ме за неиентлменство што сам у правој светлости прелставио сврху сајма књига у Уметничком павил>ону. по нека г. Кон буле уверен да Ја то нисам учинио јелини: опаснои ошгрицом хируршког ножа многи и многи аутори расекли су је, и разлика мога критичарског расветљења н њиховог хируршког чина јелина је што сам ја попут ралиа изнео мисли множине док је множина сахранила сво|е оштро осећање у себи. корећи молошки олнос између њих и издавача. И у читалачкој публици је од|екнуло: глас јачи је од свих милиона, и време не брише брзо ничије пороке и грехе. А међу гласовима одобравања примих једно писмо чији аутор поздравл»а мој приказ у „Правди"... А на све то г. Геца баца се као ноћни лептир на моје „Беле пламенове" кукајући цифрама, да су га опржили, а.ти јесам ли ја крив томе? Моја је сврха била да упалим те пла менове и разбацам буктиње по простору, али хоће ли се ко на њима гре)ати, није моја ствар. Опседнут^ савременим уживањима, сви богови мени не могу помоћи, да засуканих рукава азвучем публику из филма и „футбалплаца", да је попнем на козмичне висине и прикујем у звезде, као што ми је то најмање могуће учинити са г. Гецом Коном, ко|и се ларадоксадно грчевито држи оберучке — не за метафоре — него за цифре хранећи се у капиталу с њима„. Мећутим, нека се г. Геца утеши ако је изгубио који грош материја.тно. ма да није толико колико плаче, јер његово цитирање ва.тута није тачно. А Бог зна каве је природе цитирање бројева у штампању и растурању, јер ко може да га контролише! Литерарно је са „Белим пламеновима" успео, „Бели пламенови" још букте, а да уистину букте, доказ је и ово: баш пре пар нелеља примих писмо ол г. Хенри Симпсона, председника лоет-клуба у Лондону, да је на њиховој литерарној вечери, мећу осталим гачкама и тачка, да се прочита неколико песама из мојих „Белих пламеноза", преведених на енглески. А Енглези. који су презасићени врхунцима лнрике, неће читати на својим литерарним вечерима ма кога. Шго је слаба продаја у земљи, нека ништа не смета; то је једино значи, ло моме осећању, да песничка вредност делу расте. Но ако га превише мучи грнжа савести, да је то дело издао и материјално се упропастио, иека се за утеху о вредности тога дела пита код владике Николаја Велнмировића — покрстио га ла Бо" ла и привео у царство спиритуално. Нека се раопита код Димитрија Митриновића, езотернчара у Л ондону. и првокласног учитеља у томе цар ству. Или код Бранка Поповића, слм кара н преволиоца Рабинлраната Та горе. Или савремено кол на ( већег крнтичара литературе у Европи С1е фзна Цвајгз. Или код сене благопокојног Станислава Пшибишевског. И убећен сам да ће му одлакнути, и он ће помнслктн: »Асћ уоп <11е5ег 5еИе Мађе јс1> е!п диЈев СехсћЗП ветасћГ 4 ... Алн каа је г. Геца био тзко галантан, да се размеће цифрама губигка на „Белим пламеновима" нека буде тако љубазан па раз р ледз своје тефтере и стоварнште, а да установи, колико је, примернце, изгу био на делима домаћих аутора, а да бисмо га могли, у заслуженом опсегу његове издавачке трагичности, по жалити.... Један младн аутор песама, последње недел»е на сајму књига, ту жно ми се и уздлсао ла је ишчашио руку од силног уписивања свога име на V књиге купаца, који су га молилн за потпис, а за сва та своја песничка дела, вели да )е примио од г. Геце као хонорар шаку ш-Ђива у пр^носном смислу вреЛ|Ности.... Што г. Геца тврди осветљиво да из давач кад једном изла моје дело, опсчен, не прилази више издазању другога, то, г. Гецо, није истина. Г. Кугли, књижзра у Загребу, у последњем ннзу година, издала је у сг.оме издању седам-осам мошх дела и није до сада пожалнла мада ми јр дала леп хонорар. Зашто!' Јер ннје само материјални него и кчлг^рни издавач.... А онда „Матиц'а хрватска" штампала је неколико мојих лела, и није се покајала нити пролила крокодилске сузе... Па, госполине Геио, ви сте сигурно осетили и сами да ја не пншем неинтересантно, а ако је што мојим матерцјалннм чспесима недоста|ало, оило ј е што ја ннкад нисам дувао у кликарске рожи, не да створим код кри тике добро расположење за себе, и опет зашто? Јер индивилуалитет, ко ј„ нзвнре из себе, одбацу|е попут извора воде слв позлер од себе и против своје вол.е. презире крдО... - Но такпим тврћењем на^м г. Ге пг беше не би ли излаваде за моја - - ледено за л0иТем и штам

зивом на ауторово овлашћење, а уместо књиге отворена су врата излаза.... То је на око ситан догађај, а ипак у стању је да одлично илуструје цео унутрашњи хабитус једног издавача... Шта је овладало њиме у тај час кад је потраживање па ло на њега: — страх, проклети грам зиви инстинкт, да му оде јелна књи га из дућана без гроша, н док мени пребацује, мала сам живео у Енглеској да нисам постао џентлмен. Пигам га, је ли тај његов ружни гест био џентлменски, или цицици — цицијск«?.... Г. Геци је, у материјалном омислу, не жнвећи у Енглеској, не само џентлмен, него финансиски „пер" и „внконт" уопело да постане у Београду, где нема племства.... Али нека буле убеђен да је он овако скакао у племство и „перовао и виконтовао" у Лондону, не само што не би нмао прилике да постане џентлмен, него можда би чак био жел>ан „Вантед" од Скотландјарла, чијн прекорачивши праг јелном, не бч се можда тако брзо у књижару вра гио Како чујем, г. Геца примио је високи степен за заслуге; уисткну, вечна је штета што се у нашој земл>и не даје, уз остала обележја, и племство, а да се он уз финансиско магнатство, одлнкује барем грофовством за заслуге у његовом елементу, на његовом пол>у. Г. Гецо, честигам вам на успесима.... ЈОСИП КОСОР.

Сшопишњнца рођења норвешног лесннна Б.ернсона

пање пктројио. Он вми да ну е жоо из оДања чуманитета ла мо!а књтакод к,ега не иде, али где му т ај га.тачтни хумчнмгет, кад ™ тражио кшигу „Африка" са по-

ПРЕГЛЕД КЊИГА Здравствено проучавање н испитивање села „аБњане", нагшсао др. Александар Петровић, БеогриД, 1932 Испитивање специјално здравствених и хигијенских прилика нашега села у нас је новога датума. Село и наролни живот ми познајемо, али кроз лнтературу. О сел>аку и селу писало се и пре рата (не толико колико после рата, разуме се), али смс ми ту нашу деведесетпроиентну матернју знали само кроз романтичарске и песничке изразе. У главноме, оело »е до наших дана остало недовољно познато, а, у нзвесним странама, и неприступачно. После рата, отварањем аграрне реформе у ширем смислу речи, постепено, пружа се селу једна економска, а у најновије вре.ме и социјална заштита. Држава кроз небројене законе и путем разних мера, овде онде уз помоћ приватне инниијативе, залаже се да се селу, као извору народне снаге, притекне у помоћ, јер је та помоћ потребна не само села ради. И дневна штампа и стручна ли тература све живл>е улазе у виталне проблеме села и зем .ЂОрада. Данас ми имамо читав један низ научних радова и један велики број монографија из области аграрне политике. Пропагира се задругарство, које је већ један мали организам, сузби!а аналфабетизам и шири писменост једним ипак релатмвно брзим темпом. Иашем селу, сељаку и народпом животу (за чије се подизање пре ра. та, ако не претерујемо, залагао кроз књиге само Живојин Дачић, сво|им народним просвећивањем, и г. др. Милан Јовановић — Батут. својим злравственим поукама). данас се обраћа читава једна организована акиија. која узима све веће размере. Књига која је изишла као једанаеста свеска библиотеке Цеитралног хигијенског завода, претставља |едан рад своје врсте из области социјално здравствених и хиги)енских прилика нашега села. Писац г. др. Александар Петровић, чи)а испитивања збиља има1у научни карактер. дао је „Бањаннма" пример како селу треба приступити, ако се мисли о њему имати права слика. Ту слиК у ми треба да знамо и она треоа непрестано да нам је пред очима Писаи „Бањана", истина, ни)е прешао границе испитнвања и проучавања, нз којима са истра)ношћу рали Централни хигијенски завоЈ, али, он је дао )едну фотографију, која није мртва. То је једна жива слика. Књига се можда, на нзвесним странама. неће читати са лакоћом, |ер је то обрада материје, која је сама по себи тешка. Али, по систему, по коме је прикупљени материјал изложен, „Бањане" су рад, који за нчш\нах-чну ллтературу соиијалних и хигијенских студија села и народнога живота, претставља праву новост. Али, појаву „Бањана" треба поздравити, нарочито стога што имамо посла са нечим што није у обичају досалашњега рада. У сваком случају, и писцу г. Др. Петровићу и Централном хигијенском заводу треба олати признање и ми то са задовољствпм чинимо. Директор Централног хиги1енског завода и уредник „Зборника здрав.твених проучавања и испитивања села и народнога живота" г. др. Сте ван Иванић за књигу је написао један програмскн убедљив и олличан предговор. Д. Лаловић

Прнликом прославе стоголишњице рођења норвешког песннка Бјернсона израђене су ове јубиларне марке

Нешто мало пароднје

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР: Као Сирано Бержерак де На месецу, сред лозе винове, Ја тражим песничке смарагде (Алн не милионе Тинове). Док Ја смарагде тражим наново, Књнжевне се чуде делије. Ах, ово бај) олаго где ли Је Али не блг. ј Радованово? Ишчезну, авај, као мехури Цветови списатељске глориЈе, Заборав каткад и обори Је, Па кроз публику смех ЈуриКад до месепа допру ариЈе Смеха тог, протк^ног иронијом, Свене, под тешком монотоннјом, Флора — од младе до најстарнЈе.

Један петрогпацсни часопнс у 1932 тодини У Петрограду излази месечни часопис „Звезда", који уређују Олга орш, Д. Лаврухин, Н. Осипов, М. ^лонимски, М. Чумандрин, К. Феђин. Уредници часописа су доста познатн совјетскн белетристи, али овогодишње свеске „Звезде" остављаЈу веома слаб утисак. Часопис излази у месечним свескама од дванаест штампаних табака. Првих осам или девет табака испуњава белетристика, док су остали табаци испуњени чланцима. Овогодишња белетристика „Звезде" проткана је у једном знатном делу тенденцијом остваривања „књи жевне пјатиљетке", тојест пропагирања идеја петогодншњег плана V литерарној форми. Уосталом, писци веома често излазе из оквира ове форме, дајући дела која су нелитерарна и по облику и по садржинл. Од прозних дела, која је „Звезда" ове годнне донела, наЈбољи су одломци из романа Л. Савина „Хазри" и романа Олге Форш „Јакобински квасац". Роман Савина приказује сочно и занимљиво живот на руским изворима нафте, а Олга Форш слика у своме делу руске студенте у иностранству за владе Катарине Друге. Централна личност дела је Радишчев, писац књиге „Путовање од Петрограда до Москве". Остали одломци већих дела нису књижевно значајни, као и прнче. Ипак се нешто мало издвајају роман М. Козакова „Време плус време" и прича Б. Лапина „Подвиг" проткана мотивнма са Далеког истока. У сваком случају, Козаков је раније имао мно го снажнлја и успелија дела. Дугачко дело Јурја Либединског „Говори бригада Власова" у ствари је нешто потпуно некњижевно и инептно, ма да совјетска критика често истиче овог писца и његов роман „Рођење хероја". Стихови, које је часопис ове године штампао, са ретким изузетком су слаби, као и поезија у осталим совјетским часописима. Многе песме су чнсто агитационе, без икакве лио ске подлоге, без икаквог осећајнот треперења. Од стихотвораиа су у часопису штампани Н. Браун, С. Битовај, М. Комисарова, Г. Петников, Ј. Инге, Б. Корнилов и други. У поређењу са овим неталентованим ауторнма нешто се истиче својим песмама А. Прокофјев. Од страних писаиа превођен је Дос Пасос, кога у Совјетској Руси)и уопште веома много преводе. Критнка „Звезде" спроводила је, као и белетристика, агитаиионе моменте што се видно испољило у члан ку Р. Мелер Булницке упереном про тив талентованог и оштроумног писца Венијамина Каверина, аутора успелог романа „Уметник 1е непознат", пошто су се Каверинова глелишта одлучно разншла са гледишти ма званичннх совјетских литерата. Нешто повољније писала 1е Р. Милер Будницка о песнику Борису Па*

Ант илитература

—со—

ПРОМЕНА ПОЗИЦИЈЕ Разуме се, на овим позицијама, и поред приличне дозе оправданог револта противу већ „утврђених правч ла", опречних дијалектичком схватању, није се могло остати. Тре бало је млого времена ла прође док се кристалишу појмови па да се увиди колико је апсурдна и некорис на била борба на плану чисте лите ратуре за духовни и друштвени напредак. Левичарско литерарно секраштво једне је одвело примени лијалектич ке методе изван резо.туције социјал них проблема. — „Није човек оно што Једе", — тврдили су они, покушавајући хегеловском систему и историском материјализму да се додворе само у баштама чисте идеоло гије. Улазећи у сфере ирационалног њима је била аамера да се извуку из баналности друштвеног поретка на земљн. Апсолутни морал за ове секташе почиње од Марки де Сада. Зашто исто тако не би почео од Петронија, Кребијона сина, или од грчких апологичара слободне љубави? Кад Марки де Сад убија жену и њен леш грозно мрцвари у Венсенској шуми, исто онаквом перверзом грозотом као диселдорфски убица лешеве невнннх девојчица, за њих је то факт апсолутног морала, јер је у исто време и најчистиЈи акт приролне недговорности. Међутим, у тренут ку сублимног бежања од неодговор ннх, патолошких чинилаца, кад Мар кн де Сад, у тамници и лудници, касније, признаје своје злочине и ка је се над њима, они то тумаче као слабост „хероја" који је пронашао нова подземља у човековом подсвесном свету. Случај је исти са Рембоом и његовим прилажењем ле поти. Литература, тај легализатор произвољних комбинација у регуле, компликовала је просте и праволинске проблеме човековог живота. Имајући презир за реалне догаћа*е она је стварала „алхемиЈу речи" и „сугестивне магије", једном речју приближујући клиникама дух и морал у место здравој и корисној дру штвеној функцнји. Ако Андре Бретон није могсо да напише реферат о политичкој ситу ацији Италије, ослањајући се на ста ЈДС /дчке п^даЈке о продукцији челика (ргобисНоп (Зе Г асЈег) и ла се одвоји од идеологије (е* $иг(ои( ра$ (Г 13о1ок1е!) како оу му поборниии методе исторнског материјализма на лагали, надајмо се да би га журналистика томе научила коју је он убрајао у најкомпромитованији посао. Силом се ништа људског не може исиедити из дреновине голе мисли. А идеологије су празно млаћење сла ме ако нису на бази реалних друштвених односа. Такозвана „чиста" литература помогла је да све монструозне лажи постану правилима. Њена улога на крају прве половнне 20 столећа апсо лутно је противу сваког прогреса. Она је компромнтовала књнжевну соцнјалну функцију својим помирљи вим ставом, компромисним начелима, бљутавом сентименталношћу, пер верзним милосрђем. На површини друштва је избацила „велике морали заторе" за новац, културу таксираних улазница, мисију збирања ловорика на друштвеном, моралном и духовном слому. Та чиста литерату ра је помогла да се на земљи укорене највулгарније мрскости и ла чо вечанство мисију цивилизацнје схва ти као најопакији злочин. У том по гледу њен морални крах је очигле дан. Модернизам је срушен. Срушенс су моде. Сезонски артикли из песничких вртова. Ред је да се сруши још чиста литература, јер прогрес налази оправдања у антилетературном делању, помоћу кога се једино руше све заблуде, биле оне друштве не, моралне, духовне или књижевне. О КАРАКТЕРУ Било би сасвим депласирано бранити се од оптужбн. Довољно је ла

стернаку и његовој философијн уметности. И. Гринберг писао је о новим дслима Алексија Николајевича Толстоја, а нарочито о његовом познатом роману „Петар". Незаслужено велику пажњу поклонлли су критичари — сарадници „Звезде" М. Слонимског, једном од уредника часописа и аутору веома просечног романа „Фома Клешњев". Ваља забележнти један заиимљив прилог Бенеликта Лнвшица о првнм корацима руског футуризма и о Хлебњикову, најзанимљивијем претставнику футуриста у Русији. Овај прилог |е одломак из књиге успомена, коју ће Лившиц, такоће један

од првих пропагатора футуристич- | _ Ц ког правца код Руса. ускоро изла-|ну кореннтЈ' ревизију дурштвених

неко пише, да тврдоглаво инсистира на непрекидној борби, једином за кону напредка, па да му средина обеси о врат све могуће пороке. Тре ба неко да уме да мислн, па да му самим гим фактом повичу са свих сграна ла је „сифилистичар" и „некарактеран". Морално огледало је немогуће нзрадити у одговарајућој димензији да би у њему друштво дело свој лик. Интимни песников жи вот је најподеснији да се прибави сатисфакција, тим пре ако је песник изван средине у којој је рођен. Лажи су у тој „сатисфакцији" моралнн закони. Но треба ли песннк да се обазире на све то? Зар се сме због неког апариорног и апсурдног суда изневе рити илеја револта. јелини песнички изражај свих времена? Шта ме се тичне што моја личност преставља невралгичну тачку чак и за оне, који умеју да просуђУЈУ о сложеним моралним и психо лошким комплексима једне личности! Питање карактера, дакле, не лежн у томе што би човек морао непрекидно да побија увреде са стране; оно лежи у борби, у ставу, у непрекидном стремљењу за напреднијкм, за оним што једно друштво треба да преобрази и побољша. О МОРАЛУ ПОЕЗИЈЕ Не треба човек да буде професор на Јенском университету па да уме да мисли. Узрочне спољне силе у вези са унутрашњим одјеком душе и разума нагоне човека на мнсао. Мисао се рађа из судара оупротних појмова. Код нас постоје патентнрани мислиоци. Обично се каже за какву сенилну стракељу да је добар мисли лац. Исти је случај и са моралом. Овај се прикачиње каквом импотентном пискаралу, као да се морал не поставља као питање за све нас? На дајмо се да се морал није родио у џепу каквог пастира људског стада. Његов појам нам је у ловољној мери окарактерисала савремена социологија. Алн реч је о моралу поезије. Сме ли поезија ла се оглуши о принципе напретка? Сме ли она да буде роб тренутне друштвене заблуде, која се поставља баријером пред законима кретања и еволуције? Не лежц ли мо ралност »едне поезије баш у томе што је она тренутно изнад једног друштвеног морала? Ја сам спреман да верујем да јед на добра поема треба да буде „слом интелекта". а лиризам „развитак протеста" (Бретон, Елнјар). Ја сам спреман исто тако, без трунке дискурзивног и аналитичарског располо жења, да тај „слом ннтелекта" и „раз внтак протеста" буде само на добро друштза, али никако да означава сз мо интерну поетску ствар. Једну по етску идеологију само. Ако је сада морал поезије изван друштва, јер тако и треба да буде, доћи ће време када се тај поетскн морал мора безусловно поклапати са друшгвеним тежњама. Морал данашње поезнје био би у знаку антилирског делања. А морал литературе у антилитерагурном пнса њу. ШТА СМЕТА ДАНЛШЊИМ ПИСЦИМА? Искључивост је болест. То је плод отворене и негативне стране амбици је. Међутим, време све те заблуде коригује. Може ли се и сме ли један писац у данашње доба да се плашн тога шго је, претпоставимо. цела ње гова генераиија бнла противу њега? Нарочито ако је тај писац прогресивннјн, човечанскији, моралнијн од оних који му оспоравају каракгер, морал н напредност? Постојн ли један критичар на сзегу којн је имао савести? И да лн има једнога на свету кога времсча нису демантовала и изврнула као ру кавицу? Писац може да буде задовоља« мо рално ако је одиста несебично инсистирао иа решењу проблема „ч">вечанског изражаја у свим сво!им облицнма". Спреман сам да верујем у моралну детермннаиију многих књмжевних левичара у овој земљи. Ја че могу порећи да надреализам нн;е био од користи, нарочито у страаању антилитературе. Ја сам се науччо анимозне оптужбе свих врста. Нн мало ме морално не узнемиравају. Напротив, служе ми само за матернјал психолошког изучавања једног света, коме амбнција, поред меса и крви, уноси пожар и у мозак. Спреман сам н аутоматске текстове да уведем у ред добитака, као клиничке експерименте на бази мстоде фро»дизма; спреман сам да се поново изврши класнфикаиија књнжевних имена, а изнад свега на јед-

ти под чуднлм насловом „Стрелац са оком и по". Општи утисак прилога. као што је већ речено, није ни најмање позитиван. Просечан ниво ових при* лога 1е ннзак, чему нарочито доприносе слаби стихови, који су далеко и од поезије и од коректног књижевног израза. 3.

и духовних вредности. А.ти сам најспремннж изнад свега да ово друштво вили једном неке користи од литературе, користи моралне и духовне, ко!е, нажалост, не може да извуче из бљутавих лите* раннх свађа и оптужби. РАДЕ ДРАИНАЦ