Правда, 24. 12. 1932., стр. 3
ч
БРОЈ 359
ПРАВДА, 24 ДЕЦЕМБАР 1032 ГОД.
СТРАНА 3.
КАКО ЈЕ ДОШЛО ДО ПРОПАС.ТИ АУСТРОУГАРСКЕ МОНАРХИЈЕ Удружени социјапнсти Днтанмних дожава траже мир и уништење аустро-утарске монархије о - НЕМЦИ ХОЋЕ ДА РАТУЈУ ПРО ТИВ РУМУНИЈЕ, ДОК ЈЕ ЦАР КАРЈ10 ЗА ШТО СКОРИЈИ МИР. - ЛОЈД ЏОРЏ И ДВОЈНА МОНАРХИЈА. — ПРЕДЛОГ ЕНГЛЕСКОГ П УБЛИЦИСТЕ ВИКХЕМА СТИДА. —
20. После закљ-ученог мира са РуеијзУ у Брест-Литовску Централне счле су већ у фебруару 1918 помишљале на могућност брзог склапања миоа и са Румунијом, како би се бар на нстоку створила чиста ситуаци1а. Али ратоборни немачки генерали нчг^; се одушевљавали за мир са Ручучијом Они су чак желели да понова ззплте са Рум>тнима н да приреде похољ и пустош, на шта су се, изгледа, већ били навикли у току Светског рата и сматрали ратовање неком врсгом спорта. Кајзер и немачки генералштаб бавио се у то време мишљу, да се са Румунијом склопи сепаратан м <р, а.ти по скупој цени. Да се румучска династија детронизује. (Лични момечти били су за кајзера најважнчм! Он није могао да заборавн своме ранијем пријатељу румунском краљ,- Фер дкнанду што је пришао Антанти.? А.ти док су Немци тако лако и брзо решавали о судбини дру-^х династија, аустријски цар Карло Четзр ти није хтео ни да чује о некоч сврг нућу румумске династије. Он је *еровао да ће са краљем Фердчнандоч моћн да склопи по Аустро-Угарску повољан мир. И тада је аустријгки пар наглашавао да га се немачче интенције н жеље нипгга не тич\*. Он у првом реду жели својој земљи дз пружи трајан и сигуран мир, помирење са свнма иепријатељима. И без немачког пристанка цар Кар ло је у почетку фебруара 1913 п> слао ранијег аустроугарског војн>г аташеа у Букурешту, генералштзбног п>'ковника Ранду, у логор румун ског краља, да му у име аустриккпг пара преда услове Аустро-Угаоске за мир са Румунијом. (Због овога кчјзер се страховито наљутио на ца;'а Карла и оптужио га да ради нз сепаратном миру са целом АнтантЈч') Румунски краљ је царевог изасланика, пуковника Ранду примио с крдј њим неповерењем. Он га је упитго да ли се иза аустроутарске п>нудр Румуиији за мир налазе и остале држаае Централних сила. Ранда је, наравно, морао да одговори да о томе нема говора. Понуду за мир даје само Аустро-Угарска. Генерал Лудендорф је у то вр*ме припремао нову оружану акци^пр:« тив РЈ^мучије. Кад је то чуо цар Ч*ар ло. он је изјавно да ниуком сл/ча?у неће помагати ту акцију немачке војске, јер он неће више да ратује са Румлтгима. Он жели с њилз да закључн што скорији мир. Цар је vпутио писмо кајзеру Виљему Другом, у коме му је саветовао да и Нс мачка пок>'ша да склопи мир сз Румунијом, Јер би Румунија билз нзјбоља брана против руског б)љнквизма и свакако би пристала да са Центра.тним силама склопи сазез про тив бољшевичке опасности. Али кајзеру то није било плтребно. Он се у то време још увек узд^о у победу немачког оружја и зср:-впј да ће Антанта подлећи у Светс<ом рату. Он је, из велике мржње према краљу Фердинанду, хтео Румунију што више да понизи неповољним мирсм. На оклапање мира са Румунијсм ревносно је радио тадањи аустрзугарски министар спол>них п 1сл>вг гроф Отокар Чернин, који је чак успео да путем посредних преговора придобије извесне политичке и војне кругове *у Румунији за будући са вез између Аустро-Угарске и РумуЈтнје против бољшевичке Руси.г. У го.че је Чернина свестрано тмзгао сам цар Карло. А.ти ове преговоре проф Чернлн није могао привести крају и познтиз ном резултату, јер је у међувремЈну, оредином априла 1918 год ше, поднео оставку на положај м.-Јнистра опољних послова. За судбину двојне монгрхиј^ би.ти су одлучни и они кораци, чт'е су удружени чхшијалисти Антантг'нт\ земаља предузимали 1819 про*из -.мрз нуте и реакционарне хабсбуршке монархије. Ти кораци су билл >д великог значаја и тежине, и б^зу.:л>вно су морали утицати на непр-!ЈЗТол> ско држање народности у сачз] двсј ној монархијч, који су, -храбрени држањем Антантиних социј јлистз, <-д Беча тражили све већа и већз лрава У друго] половини фебр^дрз 1918 године у Лондону је заседз > плеиум међународног радничког комитета (социјалистичка и синдикалча ЈДРУжења свију Антантиних и ам'.рч«чих држава). Ту је претресана ситуација створена Светским рзг)М,па су донете важне одлукс у пклсду држања свију соиијалиста Актаитг. а и социјалиста земаља Ц»иф1лиих сила, који су већ раннје кокетовали са Антантиним социјалистимл. У резолуцији лондонског соц-иалистичког конгреса захтевало се, -»змеђу осталог, и ово: О судбини Алзаса и Лорена ича да од.тучи плебисиит; Италти гребз при анати Треитино и неке луче на Јадраиу; Пољска тз да посгаие т-зготона и самостална држтч, без каквог протектората Аусгр3-У аоскс «.1и Немачке: Србша и »» л. л а се Порају евакуисати. а Срвн н прхииа \М иииималии територшални заХт-ли " " Г„е двојне монархн.е 'мнсл..м с" иа Боону, Херцегови (у иСр;м; Аустро-Угарока има се у св« д..тазањем обликУ и констру<Ј>.ч ..„ат „о„?м»ити стварањем -,.с ; злне Маџарске, ЧехоЛовачке и присалдм
њењем једног дела Ерде.вз Р\мунији; Немачке колоније се ичају ста вити под протекторат Друлпва народз. Напослетку, Антантини содијзтисти јгису заборавили ни на Русију. Они су тражили у својој^л )ндзчској резолуцији да се еоцијалистпчч-* Ру-
Вучићева револуција
ЛоЈд Џорџ оија заштити од немачког империјализма и обести немачког кајзерл и његових властољубивих ггиерала. Скоро у исто време Лојд ТЈорџ је у енглеском Доњем Дому .-зјдеио: — Ратни циљеви Антанге, па наравно и Енглеске, били су у поч«-тку Светског рата сасвим лрукччји, 1ли су се у току рата знатио изменили | на штету ЦентралнАх сила. После сзирепог и неопростивог подч рн:> чког рата Немачке и незас^т 1;ти немачкнх генерала у сваком погледу, Антанта је морала да гледа на крајњи исход рата сасвим другим очима. Немачка се мора казнч-ч за своја нехумана дела у рату, а њен веран и нстрајнн савезник, Аусгро-Угарска, платиће своју упорчост у раут ти.че, што ће са геогра }):■<■> карте Европе нестати хабсбурш<е двојне монархије, а на њеној гер,1Т)Зији ће се створити слободне држчве пот лачених аустро-\тарских нзродности. Ова Л ој'д Т1орџова изјава изазвала је у целом свету сензацнју, а V др жава.ча Централних сила з-^лико запрепашћење. Знало се да Л ј,д Цорџ не говори у ветар и да ће сзе учннити да покори непријатељ! са својим савезницима. Он је в:ћ р;1није говорио да се Светски рат не може завршити благим и млитазим компро мисима, већ само снажннм „нпк аутом". Као што се види, већ у почетку 1918 годнне била је изреч з .на смртна прес>'да Аустро-Угарској л сачо је било питање времена кала ће се та смртна пресуда иззршигл Антантина штампа сзе се внше заузимала за уништење хабсбурлк? монархнје. Познати енглески публициста и велнки протгоник дииастије Хабсбурговаца и режима у Аустрчти писао је у то време: „К јшиј-о ј *е последњи час АусгроУгарске. Сада само од јаке пропаганде зависи хоће ли се убрзати смрт те двојне монархијг, којз се већ чалази у агонији. Још пре завршет^а рата требало би л^квидиратч са Аустро-Угарском, јер би на тај начин важан беочуг из чгпријатељског ланца испао. Народллгти удвој ној монархији су потлачене, оне тгже за својом државном и народном самоста-тношћу, слободом, оне че трпе више јарам, који су -тч наметали Хабсбурговци. Тим жељача се придружују и Маџари, који :у до скора били још толико одушевљени ратом. којн је покренуо бечки дз )р и дипломатија. Маџари су такође сити Беча и хоће самосталну .МзЈарску. Италијани такође нису пр >тив потпуног уништења двојне мзкзрхи«е иа Дунаву"...
УКРАСЕ за БОЖИЋНО ДРВЦЕ оа чоколапе као и поклоне за БПЖИЋ и МАТЕРИЦЕ у велико.ч избору побијете код „$Н0С01АТЕМЕ" Кнев Михајлова 33 по Енглеске Дрогерије «7вм
О г л а с
Државна хнпотекарна банка на дан 30 децембра 1932 год. продаваће јав ном лицитацијом, у канцеларији Дирекције за изврцЈења, у својој згра ди у улици Васиној бр. 1 у Београду, своје непокретно имање које постојч у Београду у Његушевој улици бр. Услови лицитаиије овог имања мо гу се вилети сваког радног дана од 5.30 до 12 часова у канцеларији банчине Дирекције за извршења. 47430
Извештеи званично о почетку 6уне у народу Кнез је наредио да се одмах писмено обавесте сви окружни начелници о побуни и да им се нареди да народ о буни известе и припреме га за одбрану. Начелника Округа београдског пошаље у народ да га припреми против бунтовника. Јовану Обреновићу и Јовану Мнћићу нареди да са неколико стотина оружаних људи похитају Кра. гујевцу, заузму га и од бунтовника спасу топове и муницију. Затим обавести и управника Београдске тзр ћаве Ћамил-пашу о почетку Вучнћеве буне. Истога дана увече Кнез )е добио извештај да је Милутин Гарашанин са својим присталицама ухвутио и свезао старешнну Среза грочанског Михаила Ризнића, и дз је буна у народу узвла веће рзамере. Дз би спречио буну у Подрињу, Мачви и Ваљевском округу, Кнез пошаље Помоћника Министра унутрашњих дела Милоша Богићевића „да у ваљевском, шабачком и подринском округу појавивше се тамошње коловоће буне, Матију Ненадовића, Лазара Теодоровића, Ђуку Стожчевића и сстале њихове присталице похвата. Кнез се, затим, реши да лично са регуларном војском из Београда: 600 пешака и 30 коњаника пође бун товницима у су-срет. Праћен својом свитом, Кнез дојаши на коњу у војну касарну где га целокупно воичство у Београду у паради дочека. Кнез нареди да се од војника формира „кара" и стане у средину својим саветницима и „начелником војинства" генералом Иваном Даниловићем. Пошто се барјак донесе и стави у средину, Кнез саолшти во'ницима: „Да је Томо Вучић-Перишић почео у народу буну дизати, која општој погибљи Књаза и отзчества грози, да мир и поредак, бла гостанија и среће отачества нашег, нашу, својих синова (војника) помоћ захтева, рече: да ће он сам лично нас против бунтовника Вучића пред водити, и опоменувши нас на нашу у војном закону отачества нашег садржајему дужност према њему н отачеству, нареди да се заклетва под освећеним нашим барјаком, по фопу нашем војном закону садржану положи, која одмах с торжеиственим восклицанијем и многочисле ним Ура!!! торжественише положена буде. Даље опоменуо је Кнез војичство на почитаније и строго повчнованије својим официрима и слепу покорност мајору Вучковићу, који потпуно његово поверење ужива и који ће то оправдати делом својим." Око поноћи, између 19/31 августа и 20 августа 1 септембра 1842, са „регуларном" војском и већим бројем саветника, Кнез крене из Београаа за Крагујевац у нади да ће пре Вучића стићи и заузетн топове и муницнју која се тамо налази. У два сата после пола ноћи, кнез је стигао у манастир Раковицу где се задржи до сванућа, настави гтут даље, дође
ства Ивана Даниловића и поручника Мнхаила Петровића са једним делом гармизоног воинства, који ће, Петровић пешадију а Даниловић целокупну војску, под своју команду узети". У исто време а по истом послу, Кнез је послао у Крагујевац г г. саветнике: Милутина Петровићз Петра Туцаковића, Арсу Андрејевића и Илију Поповића. Кнез је из Сопота писао своме ађутанту Јовану Обреновићу и наче.тнику Округа ужнчког, Јовану Мићићу, да обадвојица, са по 200 најпоузданијих и наоружаних људи пођу Крагујевцу н тамо да се споразумеју „како с војеним тако и са полициским властима нашим, како би народ тамошњега окружја и тамо гарнизонирајуће регуларно наше воинсгвО с вама V јсдномишљу били". Исто тако Кнез је нз Сопота упутио писмо саветНику Милутину Ђ.\рђевићу у Орашац да поведе са собом што внше народа, пешака и коњаннка и среског начелника Живојина Јоксимовића, и дз што пре дође у Чумић, где ће и он доћи. Желећи да има сталну везу с Цариградом, Кнез је нарехио своме претставнику Ђорђу Протићу у Бсоград „да настоји, да се цзриградска пошта уредно н на време експе ;-1ра, макар се за исту према данас малом числу мезулскиј коња неколмко под кнрију по потреби узимало". — Насгавиће се Др. Драгослав Страњаковић
НИШТА ГА НЕ РАДУЈЕ Чак и код куће у топлој соби, не даје му мира тај страшан кашаљ. Због честих нападаја кашља, мора сваки час да прекида игру шаха са својом сестром. Сутра ће му мати набавити КРЕ5Ш/
и он ће за неколико дана оздравити.
Одобрено од Мин. соц. пол. и нар. вдравља С. Бр. 16562 од 29. 9. 19^2.
Милутин Гарашанин у Рипањ и ту остане на ручку. У Рипњу Кнез дозна од механџије да је, „прошлу ноћ", долазно Милутин Гарашанин и народ на буну дизао, и да је из Рипња, отишао у село Барајево. Кнез одмах пошаље за њим потеру, која га стигне близу села Барајева и позове на предају. Гарашанин опали из своје пушке и налне бежати. Потера припуца на њега, убије га на кречани код Барајева, главу му отсече и његова три друта жива ухвати. Када је Кнез из Трешње у Раљу дошао, потера га нађе, донесе главу Милутина Гарашанина и дотера ухваћену тројицу његових другова. Сутрадан, 21 августа — 2 септембра 1842, погинуо је Лука Гарашанин син Милутина Гарашаннна. Лука је био жнв ухваћен у Чар вану, у својој ливади код Гроцке, па затим погубљен. Из Раљс Кнез настави даље пут и стигне истога дана у „сумрак" у Сопот. У Сопоту Кнез је добио извештај да су неки официри у Крагујевцу спреини да пређу на страну бунтовника. Да би то предупргдио, Кнез упути из Сопота, 20 августа — 1 септембра, распис „Гарнизоном војинству крагујевачком пехотном и артилериском", у коме му стагља до знања како је он нзвештен, „да се међу војском у Крагујевцу налазе неки, а нарочито официрч, који су у споразуму са њему про-ивним пар тајом и који се труде побуну народа против свога инеза учинита". Извештавајући их о то.че Кнсз их опомиње на њихову заклетв> којом су кнезу и отачеству обавсзЈЛи се.
МАЛИ ПОМЕНИК
Генерал Јоца Прапорчетовић
—О 0—
Добар официр, добар човек. Одарен од природе снагом и здрављем, Пропорчетовић је био једна пријатна појава. Волео је живот и налазио паметна задовољства у животу. Разговоран, весео, уносио је живот у друштза у која је удазио. У кући његовој било је увек живо и весело, јер је он био тачан. Желео је да му и деца буду увек добре воље, да су задовољна оним што имају. Његови појмови о моралу били су пречишћени. Истинит, искрен, чистих руку, добра срца, вредан, родо љубив — ко није такав, тај није добар човек; то није добар Србин. То је Прапорчетовић чешће говорио. А он је одиста био украшен тим атрибу тима. У срцу тога човека није било мржње. Он није знао за злобу, ни пакост. За свакога честита човек^ имао је пуно љубави. Заузимао је Прапорчетовић разне положаје у војсци. Дуго је био у генералштабу, као начелник одељења. Учествовао је у свима ратовима, опет на разним положајимаГ И у рату и у миру дао је Отаџбини све што је од њега тражила. Онај мали број школованих официра колико их је Србија имала пре ратова за независност, одуживао се Отаџбини најсавесније, стављајући јој на распо ложење сву снагу. С необученом, слабо дисциплинованом народном војском, с врло слабом материалном отремом, с оружјем и мало лошијим него што је у непријатеља, без довољне количине муниције, без резерве у храни, са слабом комором. с таквом се опремом ушло у рат. Официри су имали врло мучан зада так: да с такзом вспском без старешинског кадра деле мегдан с Турцима. А Турци су имали знатно већу, извежбану војоку, добро енабдевену модерним оружјем, довољно муниције. Имали су свега у дово.љној мери, много више него ми. Што смо се ми четири месеца, у првом рату (1876. г.) могли одржатн у борби с Турцима за то припада за хвалност у првом реду нашем генера.тштабву, а затим официрима нашим који су умели да уздрже милицију, да још за првих борби не прсне. Међу најспремнијим и најбољим официрима нашим тога доба ззузима видно место Прапорчетовић. Вршио је своју дужност с пуно озбиљношћу, увек с мишљу на онај дан кад ће орпска војска бити позвана да на бојном пољу да реванш за Косово и за Сливницу. Дод\'ше о суседима с југа и истокл Прапорчетовић је чешће говорио: Лако ћемо с њима! И с болесним и с уображеним хватаћемо се у кости јуначке с твр дом вером да ћемо надрвати и једнога и другога. Али нам стоји за вратом моћни сусед са севера, који нам не да живети. Ту, сами, не можемо, не омемо залазити. Све нам је | уздање у братску, велику Русију. Не ће нас она оставити"... Уздање српакога војника у своју снагу, жилавост и издржљивост српскога народа давала је основа увере њу војиих старешина наших да рачу нају на победу нашег оружја. Као Прапорчетовић, мислили су и ови офи цири наши. Нису они прецењивали снагу нашу, ни потиењмвали непрнјатеља, али су узима.ти у озбиљан рачун и квалитете војске наше и не пријатељске. Оружје, ратна спрема, команднн елеменат — све је то има у виду кад се изводно резултат наше и непријатељске снаге На томе резултату задржавана је н всра у наигу победу. Прапорчетовић није дожнвео што је највећма желео: ни освећено Косово, ни покајану Сливницу. Радећн
жио да му се признаЈу заслуге и да му се ода захвалност. У једној радикалној влади Прапор четовић је био министар војни. Рад његов у Министарству био је у хармонији с радом и тежњама владе. На једну интерпелацију споредне ва жности одговарајући у Народној скупштини, Прапорчетовић је био искрен, као и увек, говорио је само истину. Било је посланика који су мало познавали Прапорчетовића, веровали су да је он више одан Намесништву и Краљу Милану. Паде и од лука да Скупштина за прелаз на дневни ред с мотивацијом, у ко|ој је завијено било незадовољство одговером министровим. Осетљив, Прапорчетовић одмах поднесе оставку на министарски положај. Није он жа лио што иступа из владе, алн му је криво било што је скупштина рђаво разумела његов одговор. Покушај претседннка владе да га одврати од дазања оставке; објашњења осталих чланова у влади да у гласању већине посланика није било намере да га истиону из владе — све то није одвратило осетљивога Прапорчетовића да тргне оставку. Радио је Прапорчетовнћ и на књн жевности. Оригинални и преведени књижевни радови његови об)ављивани су у стручним листовима. За време окупације Београаа, кућа Прзпарчетовнћа билз је заузета за официрске станове. На ватику, жи. вопиону слику Прапарчетовићеву пу цали су из рево.твера јукачки официри Фрање Јосифа. Сва изрешетана куршум)гма, виси о зид>- стака да прича какви су бедници носили официрски мундир. Л. Лазаревнћ
тттттттттт
Нађен ћуп са старим новцем
СТРУМИЦА. 23. децембра. — (Ш. изв. „Правди"). — Радницн који су зидали нову кућу Николе Стојановн ћа, столара из Струмице, пронаш.ти су јуче ћуп са старим оребрнкм ноз цем у зиду Једне порушене куће. Но вац потиче већим делом из владавине Марије Терезије из 1755 и 1780 го(дике, а има га и из владавнне Кар ла Четвотог од Шпаније 1783, затим Фрлње Првог аустријског 1810 и Мак силијана од Баварске из 1756 године. Пронађена су, такође и три комада турског новца, али није могло бити тачно утврђено од које годнне.
„Да би спречио сва мог>'ћа средстј_ која отуд произићи могу" Кнез и.м на припремању војске за те велике шаље „началника гарнизоног војин-'догађаје, и Прапорчетовић је заслу-
ЗД БОЖИЋ и НОВУ ГОДННУ, најлепше поклоне добићете К0Д <1М!
Тајанствена похара у сннагози
ОСИЈЕК, 23 децембра. — (И. Ш. изв. „Правди"). — У овдашњем Је. врејском храму извршено је обијоње под врло загонетним околностима. Ујугру. када је послужитељ дошао .-,а почисти храм. нашао |е олтар у великом нереду, сав иопретуран. Полициока комнснЈа установилз Је да је извршено обитање, алн да обиич сем три кључа да^је нишга однео, иако ј *е у синагозн било стварн о-д веће вредности. па и готозог новцз. Властн енергично тр*гају за тајапстеојглм крадл>нБцем, јер постоји опасност од новог обнјања.