Правда, 07. 06. 1937., стр. 14
ПРАВДА
7-У1-1937
0
Отмичари (К I 0 N А Р Е Р 5)
деде
|С>9 позаилил^е. 9° ^ ^^СцгЈХДхшхШ!
(Соруп^ћ! ђу Јбђ Раа1)
Собарица цареве пријатељиие причл Лепа Лици коју је Фрања Јосиф миловао по руменим образима
49 Имао сам пр-илике да у Бечу, Ипт лу н другим аустриским местима про нађем многа лица из бивше прилично велике послуге Катарине Шрат, која је била распоређена у њеноЈ вили у Ишлу и у бечкој палатв У Кертнер-штрасе. Шратова је волела леп и раско' шан живот, али тако велику послугу ипак, не би држала за саму себе. Она је велики персонал морала има. ти у првом реду за л>убав самога цара, који Је морао у њеној кући би ти царски дочекан и лепо угошћен. Тако сам у Ишлу наишао на ста ру госпођу Ајтенпихлер, која је у своје време била собарица код Шра тове и често послуживала моћног ау стриског цара. Она је пажљиво мот рила шта се код Шратове говори и -ради, али за живота царева о томе није смела говорити чак ни својима. Шратова Је сае свој персонал заклела да ништа неће говорити о ономе што види и чује у њеној вили у Ишлу или у Бечу. ПЕДАНТНА ЖЕНА Г-ђа АЈтенпихлер је више година била собарица код Катарине Шратове у вили „Фелицитас" у Ишлу и у њој живе још успомене на оно лепо и златно доба. Она ми је испричала: — Намештај за вилу „Фелицитас" купила је Шратова у Бечу. Није жа. лила трошкове. јер је све то цар плаћао. Два вагона намештаја су из Беча пренети само за вилу. Моја бивша послодавка била је веома педантна жена. Као домаћица била је строга и волела крајњи ред, чистоћу. Кад је изјутра у 3 и по часа устала, па направила своју тоалету. Она је прошла кроз све просторије у вили и најподробније прегледала да се увери да ли је послуга савесно обавила свој посао. Погле« дала је на плафои да нађе неку пау чину, прелазила је прстима преко столова и ормана да види горњи део ормана н рамове од слика на зиду, нису ли можда прашњави. Тако је чинила сваког дана. Доциије је Шратова употребљавала белу четкицу за зубе и с њом прелази ла преко ствари да пронађе праши. ну. Служавке и собариие су стрепеле кад је одржавала те своје „генералске смотре..." Била је педантна, али врло добра по души. Ми смо имале све поред редовне велике плате и такозвани „кајзергелд" (царски новац). Шратова се за сваку од нас из персонала посебно заузимала код Фрање Јосифа да тај „кајзергелд" добијемо. Мени |е Шратова израдила 25 форината месечно тога „кајзергелда". То је био велики новац у оно доба. Кад смо били у палати Катарин? Ш?ат у Бечу, послуживали смо ца. ра и све остале госте у црној хаљини и белој кецељи. У Ишлу сва. ког лета смо ми, собарице и служав
ВИЛЛ КАТАРИНА ШРАТ „ФЕЛИЦИТАС" У ИШЛУ
ке, могле ногити само дирндлхаљ»не (аустриска народна ношња), које су морале бити лепо кројене и веома шарене. И сама Шратова је ишла у таквим дирндловима. Цар је врло често долазио у свом зеленом ловачком оделу с капом и пером затакнутим у њу. По из-ричној жељи Фрање Јосифа морале су га служити само младе девојке — никако удате жене. Цар Је хтео да види омладину око себе. Често је дуго посматрао по неку лепу собарицу и упуштао се у разговор с њом. Била је међу собарицама и једна млада, врло лепа и црноока девЈЈка, по имену Лици. Та се иару необнчно свиђала и он ју је највише волео од целе послуге. Она је једина билз од послуге Шратове — она је била искључива жена — која се могла по хвалити да ју је ца.р уштинуо за румене образе... 7КИВОТ У ВИЛИ ПРИ. ЈАТЕЉИЦЕ ЈЕДНОГ ЦАРА Некадања собарица Катарине Шра тове, г-ђа Ајтенпихлер, после кратке почивке, наставила је своје причање успомена о царевој пријатељици и животу у вили „Фелицитас". — Сва јела смо кували код куће. Шратова је сама надгледала рад ку варица и увек се старала да се пре тежно кувају јела, која |е цар на)више волео. Она је имала чигав списак тих јела. Колаче нисмо псили код куће, него смо их куповали од познатог бечког посластичзра Паунера. Нарочито |е то био случај кад смо имали много гостију. Шратова се показивала као одлична домаћица и умела је да кува најфинија јела. Уопште, све смо го вориле да је она просто створенз за домаћицу.. После рата Ишл је постао центар уметничког света Аустрије. И многи мацарски сликари и глумци проводе лето у малим и лепим ви-
Шта нам судбина снрема Читдње судбине из звезда Претсказањо астролога г. Кернеза
ПОНЕДЕЉНИК, 7 ЈУН Планете данас међу собом стварају велики број конфигурација од којих је веИи део несрећан. Оне су предзнак важних догађаја у блиској будућности. То нам налаже овога истог дана највеђу опрезност у речима и делима. Ако нисмо присиљени да нешто у-
чинимо, боље је да се уздржимо од сваке иницијативс. Деца рођена овога дана, ин1елигснтна и одважна, имаћс без сумње узбудљив живот. Они Он могли имати успеха у књижевности или политици. К. Кернез
лама. Ту је и вила познатог оперет ског композитора Лахара. Многи тлумци и тенористи имају ту сво-е виле. То је заслуга Катарине Шрат која је за живота цара Фрање Јосифа наговарала своје колеге и књижевнике и уметнике да се пресељавају за ле.тњу сезону у Ишл. Ту тече река Траун и крај је диван. Фрања Јоснф је много волео вилу „Фелицитас" у Ишлу. Често )е у летње жарко доба, уморан од посла и ознојен од жеге, нагло устајао од свог писаћег стола у „Кајзервили" у Ишлу и полазио право у вилу Шратове. Ту се могао освежити, расхладити и одморити. У сеници баште виле чуо је чег* то цар, кад је долазио сво|ој пријатељици изнеиадно, весели боемски смех и вику глумаца, сликара и песника, пријатеља Катарине Шрат. Ту је морала пасти и пред строгим зустриским царем шпанска етикеција. Он се за кратко време забу равио на све строге прописе дворске и претворио се у обичног бечког грађанина. Каткад је цар и сам улазио у сеницу, седао међу боеме и пажљиво слушао боемске анегдоте, , слатко се смејући и добијајући храброст да и сам исприча нешто... Пал
Сасвим мирно, као да нису по* среди људски животи, зликовци са Панчевачког Рига, после читавог низа извршених зло чина, описују детаље који запањују, намећући питање како је уопште могуће да насеобина, у непосредној близини престонице, по стаје терен најсвирепијих злочина и нестанка људи, што се, периодично, у сразмерно дугачком временском размаку, региструје као обнчан случа], прелазећи преко тога на дневни ред. Злочинац Ћирић, пуштен с робије, слободно се креће на том терену, угрожавајући туђе имовине и човечје животе који, за њега, не вреде ни два динара. И после нестанка двојице људи и формалног регистровања њиховог нестан ка, осећајући се у сигурност, зликовац организује разбојничлу дружину, дочеку|ући и убијајући људе на главном друму који везује престоницу са околином. Нема сумње: Панчевачки Рит ос лобођен је разбојника који су уг» рожавали и били страх и трепет читавог краја , али том ослобоћењу претстоји време од три месеца и три човечја живота. Извршени злочини, имајући у себи све еле-
менте најгрознијих настраности, вршени по једном плану, требало је да су у почегку постали предмет најенергичније истраге, спречавајући тако да се понављају на истом месту и од стране истих зло« чинаца којима се, по некој тактици хаоса, допуштало да се осећају у сигурности.Стечено искуство скупо је плаћено: три живота. * Бездушно лице оставило је на улици трогодишње дете, ма лу Цветану, бацнвши је на тротоар на коме је нађено. Беспримерна суровост према овом де« тету по чијој се спољашности мо« же закључити да је из „боље" куће, постала је предмет истраге од стране претставника власти који су са много разумевања прихватили малу Цветану, покушавајући дз је утеше поклонима и лепнм поступком. Још пре него што је проговорила мала Цветана изложена је улици и неизвесној судбини од стране лица чији су појмови о човгч« ности срозани на иулу. Излагаче ове живе робе, уколл« ко се пронађу, требало би примерно казнити.
УГЛЕДАЊЕ НА СТАРИЈЕ У нашем разреду, баш пред крај школске године, догодио сг Један интсресантан н жалостан случај. У оноЈ нервози која све ђаке захвата последњих дана пред ра спуштање, Један ученик је гризао нокте. Професор Је то прпметио и добро га изгрдио. Измсђу осталог, рекао му је: — Од кога си то видео? Сви се ви овде угледате на мангупе. Зашто се не угледате на стариЈе. А Још истог часа, господин про фесор Је, изгледа, заборавио на то и почео, замисливши се нешто, да гризе нокте. Ех, да Је нешто ђак смео да му одговори на оно питање: од кога Је то видео! , Н. Н. „НЕМА МЕСТА ЗА ЦИВИЛЕ"! На ЈедноЈ станици Јадранске
Код Рпдовиштп сељак розрушио кућу да би у темељима, коко ну је прорекло врочоро, ископао »велико благо« Радовиште, 6 јун Коотадин Јовановић, земљорадник из Радовишта, важи као врло сујеверан човек. Али овога пута његопо еујеверје превазишло је све стварне обзире. Вративши се једног дана с посла затекао је у својој кући циганку како врача његовој женн. Циганка је и њему гледала у длан и уверила га да се исн од његове куће налази закопано читаво благо. Дужс времена Костадина је тишта- Тако је овај и иначе сиромашни
пруге, пуно света, а и воз пун. Нагрнули људи да заузму месго пре него што воз крене, алн кондуктер у неколико вагона не пушта никога, већ млатара рукама н виче:
ла помисао да би једнога дана могао лостати богат. Најзад није могао да одоли томе па је дохвати обудак и до темеља разрушио своју сиромашну кућицу. Копао је на све стране, али није успео ништа да пронађе.
зем љорадник, потстицан сујеверјем и лажном сугестијом Циганке, тражсћн фантастично благо у темељима своје куће, остао, најзад, и без крова над главом. М. Т.
— Овде нема места за шганле! Пошто смо се у вагону у коЈн сам ушао почели д агушимо, одлучио сам да продрем тамо гдв кондуктер рече де нема места за цивиле. И успео сам. Само, ннсам тамо нашао војннке. Тн „нецивилни" били су гуристи, сви слично одевени. И бо гами, у њиховом вагону било Је довољно места. Да ли их Је кондуктер прогласио за униформнсане, или су то сомн учинили не знам, али Ја се умало не угуших у оном првом купеу препуном пивила. Ј. М. ШТА МУ БИ? Она опомена „Не дираЈ рукама" у београдским млекарама има, ре као бих, сва обеложја лепе платонске жеље. Лепе, али неостварљнве. Пракса Је одавно избрисала прву реч те опомене. Ономад сам у ЈедноЈ млекари видео како дама веома углађеног нзгледа завлачи руку у чабггце н проба сир. Блага опомена власника радње толико Је наљутила госпођу ла га Је обасула епитетима коЈи не приказуЈу њен речник баш у најлепшоЈ светлости. Зар госпођа, углађена госпођа ниЈе била у праву? Шта бн 10« млекару да се одЈедном побу* протим устаљене праксе? Д,