Радно и социјално право, 01. 01. 1997., стр. 77

Д. Драшковић: Ново законодавство о раду - путеви и дилеме 69

SS ooo ние

односе и односе у области рада на сличан начин као што је то био случај са колективним уговорима. Али нова уговорна концепција заснивања радног односа и уговорни концепт радног односа у цјелини нијесу јасно изведени до краја и њихово одређивање тече споро.

2. Прије свега, није сасвим извјесно да ли се правила о уговору о раду, као непосредном инструменту заснивања и уређивања индивидуалног радног односа, у свему могу примијенити и на предузећа у друштвеној својини, у садашњем прелазном периоду у којем трансформација тих предузећа још није завршена и који захтијева одговарајућа решења за ова предузећа, како по питању уговора о раду, тако и у погледу неких других односа. Правила о уговорима о раду су по природи ствари ипак примјерена приватно-својинским односима и према тим односима су изграђивана. Зато закључивање и садржина уговора о раду у друштвеним предузећима, због њихове специфичности, морају бити јасно и потпуно уређени колективним уговором и законом. То је нарочито значајно регулисати по питању правила да се уговором о раду или општим актом не могу за раднике у овим предузећима уговорити неповољнији услови рада или мања права од оних утврђених колективним уговором и законом, јер и евентуално предвиђање повољнијих услова рада и већих права радника у овим предузећима мора бити унапријед дефинисано и праћено заштитним механизмом који треба да онемогући злоупотребе и излажење из граница које обезбјеђују јединственост у систему радних односа у цјелини.

3. Даље, у новим законима одредбе о уговору о раду нијесу сасвим јасне и потпуне. Члан савезног Закона који говори о уговору о раду почиње фомулацијом да се уговор о раду закључује у писменом облику (члан 11. став 1.), а не да се радни однос заснива уговором о раду, како то говори Закон о радним односима Србије (члан 1. став 1.) и како у уговорној концепцији заснивања радног односа мора бити јасно речено. Није прецизно одређено ни када је радни однос заснован, већ се и то мора посредно утврђивати. Још увијек су присутни моменти планирања о заснивању радног односа, уговор о раду и ступање на рад, од којих сваки има свој одговарајући значај који није, међутим, довољно јасан. Из законске концепције произилази да је за заснивање радног односа сада умјесто ступања на рад релевантно закључење уговора о раду. Он се закључује по коначности одлуке о избору, а прије ступања радника на рад. Произилазило би да је одлука о заснивању радног односа основ обавезе послодавца да раднику омогући да ступи на рад коју послодавац извршава у року утврђеном уговором о раду. Али, може се десити да настане спор по питању права и обавеза радника и послодавца