Застава, 26. 02. 1884., стр. 2
згариштима и рушевинама некадањијех богатијех задужбина српскијех уздизаше охоло освојачки турбан пророков. Гдје је који поп раје српске имао и смио имати непокретнијех добара уз цркву своју? Гдје су привилегисани редови калуђера српскијех? А како то код католика стајаше, виђесмо онда, када Аустрија зађе у „тајанствену“ администрацију турске Босне и Херцеговине. II само та ненаравна подјела „милости“ турске међу два једнојезична, али вјером раздијељена племена, кадра је бити узроком оној мржњи једнога према другоме, која се збиља спустила у дубљину душе и срца. Господин Кљајић врло добро опази: „Oni“ „латини" и „власи“ „doduše živu, kako kadkada sami kažu, na oko u „medjusobnoj Ijubavi«; ali u dubljini srca uvriežena im je duboka medjusobna mržnja i prezir. To se več vidi i po tom, kako jedni druge prezirno zovu. Ovo je zaista žalostan pojav, tim večma, što mnogi bezdušni agitatori upotrebljuju tu vjersku oprieku, da od jednoga naroda načine dva naroda*. Да! „Бездушни агитатори“ употребљују разлику вјере па цијепају један на народа два. А који је то један народ у Босни по хисторији био? Чија су уста у Босни проговорила најпрво име „Хрват“ ? Но господин Кљајик је напрво у предговору свога велеважнога дјела испричао се с тијем, да он израђујући то дјело на научној полузи не може, а без велике сметње, да спомиње у „Босни и Херцеговини“ два народа. Те ће остати код једнога а он као Хрват, да не може тај један народ крстити другачије до „hrvatski narod«? С господином Кљајикем мисли без сумње данас сва интелигенција хрватска, што се је као особити позвани пријатељ баш у смијеру нашем „српском 4 обвила око душе најпогибељније потиснутога народа у Босни и Херцеговини. Те с тога јединога разлога нећу сад да речем коју више о тиЈем jbezdušnijem agitatorima" А и ово споменух узгредно у моменту, преко кога нијесам могао пријеки Сад да се вратимо на ствар. Католички живаљ у Босни и Херцеговини стајаше са својијем поповима Фрањевцима увијек у милости код Турака. А зашто поглавито? Већ онијемуговором између освојитеља Мехмеда и Фрањевца Анђела Звиздовића отпочиње ера милостивијех обзира Турака властодржаца према католицима у Босни. Вели се, да Анђео дође цару сав преблиједио. А зашто? Страх бјеше у оно доба упасти под шатор цару, „сину сунчеву, брату мјесечеву“ и господару над господарима. А Мехмед проваливши освојачком копитом у Босну разману се мачем и топузом, те немилице „бише“ поданичку Р а ЈУ- Па кдко да код толикијех у земљи угледнијех капитана, кмета и господара не нађе се нико, да том страшном цару освојачу под шатор зађе, те да га замоли, да престане од силе мача и топуза, но да народу слободу пружи. Јест, не нађе се нико угледан у земљи, па ни један владика православни, да се усуди ући цару Мехмеду баш у шатор његов. Нико други до скромни и за свој пук заузети Фрањевац Анђел. И цар силни стаде на говор Анђелов и дарова му за ту бесједу плашт звијездицама златнијем посут, да му и хаљина доликује имену. И по томе изађе наша „Athnama“. А „upiruc se“ вели госп. Кљајић на 97 страни свога Zemljopisa s o ovaj ugovor koji su vazda i sami Turci smatrali svetinjom, zatim popuštajuči mudro turskoj vladi i držeč
na miru povjereno si stado, znali su Franjevci ; zadobiti više milosti i polakšica ne samo za vjeru i crkvu katoličku, nego su i stekli toliko ugleda, da је kraj njih i katoličkomu žiteljstvu nešto odlanulo. Pa tako se zgodi, da : katolički Hrvati u Bosni nisu toliko stradali : od Turaka koliko njihova nesretna grčko- i istočna brača. U novije vrijeme pomagala je donekle Franjevcem i austrijska vlada, zauzev . se više puta za bosanske katolike.“ Турци ушав у Босну, коју предобише ■ мачем и крвљу јунака својијех, морадоше заузети у државно-господарској политици становиште , које им је најсигурније у , управи те земље и владању над народом у земљи. Покорени, а знатнијем ди- , јелом већ исељени Срби босански, бјеху , Турцима најпогибељнији живаљ. Турци имадоше већ доста искуства о отпору српском кроз толико земана после косовске борбе и војне. Срби би устали на оружије за слободу своју и земље своје, да им се само прилика пружи. Турци мудро рачунаху с том чињеницом. Требало је дакле наћи некога у самој земљи, ко ће тијем Србима кварити државничке рачуне о Босни. Претензије српске на Балкану позна- . доше добро лукаве Османлије. Наравна ‘ потпора у том рачуну политичара Турака бјеше Ватикан. Како споменух на прво. ' ватиканску помоћ изабраху падише, да њоме сломију сваки и најмањи отпор, да угуше сваку и најтајнију мисао о ускрснућу ' српске самодржавне моћи на балканеком полуотоку. Та политика алијансе моћнога и властољубивога престола св. Петра одржа турско господство над Босном и Херцеговипом од 1463. до окупације аустријске 1878. Упитомљен католички живаљ, одведен главном мисли на вјеру „исусову“, којој га учаху вјешти и за свој посао школом спремљени попови, а уз то скроман у свакдањијем теготама и задовољан са малијем дијелом, кад до већега доћи не може, помагаше много одомаћивању турске власти у Босни Уз то бјеху у штети и материјалној и вјерској, кад се уздизала која незадовољна глава у земљи, ради које би дошла сва земља у отворен бој против самој себи. Те према томе равнаху вође њихове Фрањевци и чувство њихово за слободом своје домовине. И ријетки су примјери у повијести устанака босанскијех, да католици босански и издалека уплетени бјеху у те устанке. Та 1873. године изађоше према побуњенијем Србима у Бањојлуци највећи душмани удворице турске католици босански. Фрањевци боеански не знадоше све до скора ни о народносној идеји толико, да у свом „пуку“ шћедоше икада и ријеч прословити, а камо ли чином засвједочити, да су „вијерни“ њихови овога или онога писмена, чланови овога или онога народа, да су Срби или Хрвати. А то много припомагаше, да свој управљани живаљ упитоме у послуху према цркви и земаљскијем постојећијем законима. Тако поступање са „повјереном паством“ иђаше у првој линији у рачун властодржцима Турцима. Упитомљени у свакој, паи најблажијој помисли противдржавној, у тежњи за заграничном слободом поломљени народ босански доспједе под предвођењем својих вођа Фрањеваца свагда под барјак и у редове најсигурнијих пионера даље продируће самодржавне власти турске. Фрањевци католички у Босни-Херцеговини, који у католицима босанскијем вјерску луч високо држаху, народ тај у религијозној свијести уздигоше на ступањ народа јевропскијех, чинише баш тијем самијем голему штету на животу народа тога. Јер тај се народ однароди, оставив све, што му праоци његови као свето чуваху, оставив, поред католицизма, народни обичај, напусти народносну мисао, изневјери народно предање, турскијем освојачкијем духом преко својијех Фратора преокупиран поприми много шта худога од Турака, исквари народан језик и пјесму народну. Али то тако шћедоше властољубиви Турци; јер поступачнијем однарођењем с једне а силничкијем притискивањем с друге стране могаху Турци уз онако наказну владавину да се као самодржци у срцу Европе одрже све до данас. О Фрањевцима тијем, као о правијем душманима повјереном народу своме у том погледу, ево шта вели Jukič: »Narodni običaji jesu kod bosanskih krščana (katolika) gotovo iztriebIjeni, jer svečenici držeči ih za praznovjerje, ukinuli su ih i iztriebili sasvijem. c —Q—
Грацијан скочи са наслоњаче, дохвати штаку, уз зид се протетура до мрачнога ходника па све тако поред зида напипа до северне куле, с које се могла видити црква. Ту разјапи прозор па погледа у ноћ. Месец је већ залазио па је још у заласку осветљавао торањ. Могло се видити, како се звоно љуља; престало је до душе звонити али је још по зраку дрхтао одјек. Шта је то тамо? Ко је то? промуца Грацчјан па се наслони на прозор и погледи напоље. Не урличите ви тамо доле, да могу чути бар штогод. За један тренутак могао је још нешто и видити. Дугачки готски прозор један на цркви наједаред се расветлио. Гле! Та погле само! Шта је то? По расретљеним окнима указале се сенке људске; нестане их па се опет укажу а руке дижу. Грацијан се упео свом снагом, да се у срџби својој продере што игда може на аветиње: „Ко сте то тамо? Торњајте се до сто врага!“ Ааи му се само учинило, да се продерао. Сурвао се на тлс па су га сутра ујутру нашли где лежи пред отвореним прозором. Трли су га и трли, док су га једва оживили (Наставиће се.)
Г. др. Емилијану пл. Радићу.
Да сте г. пл. Емилијане велики књижеван швиндлер и шарлатан, то сам увидоо из ваших списа: но да сте при том и велика кукавица, о том сам се уверио тек сад и то прочитав „Изјаву Косте Цијука, свештеника у Орловату“, која је изишла у
56. броју лајбжурнала Његове Наименованости, и „Одговор Старом Саборлији, као писцу брошире: „Доле образину, др. Е. п. Радићу" од Александра Павловића, пароха самошког“, који је изашао пре неког доба у Вршцу, и који се на све стране беонлатно разашиљао ; јер како исту „Изјаву“, тако исто и тај „Одговор“ није писао Коста Цијук односно Александер Павловић, него ви главом г. пл. Емилијане, и за ову моју тврдљу ево вам и доказа. Да Коста Цијук није написао поменуту „Изјаву“, у којој се вели, да је он у име ваше писао оно писмо и телеграм, о којима је говор у мојој брошири „Доле образину“, види се прво из тога, што он до 20. аугуста пр. г. т. ј. кад је иста „Изјава" написана није ни могао доћи до исте моје брошире, о чему ће сваког моћи уверити штампарија браће Јовановића, а друго што исти Коста Цијук не би смео јавно рећи, да је он писао оно писмо и телеграм у име ваше, кад ви најбоље знате, да сте ви сами својеручно и једно и друго написали, о чему се сваки онај, који познаје ваш рукопис, може уверити у штампарији браће Јовановића, где сам и једно и друго на сахрану оставио. Зашто доцније Коста Цијук није опозвао исту „Изјаву“, пошто је као што рекох није он ни написао и по којој он излази као пука незналица, који као свршен јуриста (!!) није знао ни то, шта је то магистарство, а шта докторство богословије, нити је у стању оценити онако јасно разлоге моје у поменутој мојој брошири: то му остављам на благо произволеније, нека каже ако хоће и ако се не стиди. Ја му од своје стране овде само то велим: да је то гадно, подло и ниско од једног свештеника понизити се тако, да га други себичњаци употребљују за своје подло и гадно оруђе и да се да од вих јавно изнети као пука незналица. А да ни Александер Павловић није сам написао поменути „Одговор“, види се најбоље из овога. У истом се на 11. страни вели ово: „Наша пословица каже: крава се (ваљда во) за рог, а човек за реч веже, ви (т. ј. ја) помиљете Осек, па сте се и под образином анонимитета издали, где вас највише пече. Сад вас и вашу компанију бар знамо ко сте.“ • Како ја у поменутој својој брошири ни на једном месту не спомену Осек, и ако ми г. пл. Емилијане докажете, да сам га споменуо, ја сам за тај случај опуномоћио штампарију браће Јовановића да вам на мој рачун изда 200 tt и словом велим: две стотине царских дуката, те их ви употребите на што хоћете: то видите г. пл. Емилијане какО сте и нехотице издали са Осеком, да сте ви писац истог „Одговора“, јер не пече мене, него вас 0сек и историју о Осеку, односно о Гавриници и вашем пл. Оцу, о којој ћу ја у своје време коју више рећи, да увиди наш свет карактер вашег пл. Оца а уједно и вашег деде преосвећеног епископа вршачког г. Емилијана. Александер Павловић не може ни знати, почем је то тајна „епископског двора вршачког и ваше породице.“ Зашто се и Александер Павловић као стар свештеник дао на то употребити, да послужи својим именом као просто оруђе пл. Емилијана и даседа од љега изнети на јавност као пука незналица, која не зна ни шта реч „опортунитет“ значи, за коју рече да значи „ветар 11 (страна 7. одговора) који се даде направити тако наивним, да држи „да човек од 30 година (т. ј. пл. Емилијан) није усљед свог возраста ни прилике имао да греши“ (страна 11. одговара) и који допусти да се у истом одговору у име љегово онаке несмислице и глупости најавност изнесу, о којима се сваки, коме исти „Одговор“ до руку дође на први поглед уверити може: то и њему остављам на благо произволеније, нека каже ако хоће и ако се не стиди. Вас пак г. пл. Емилијане и опет позивам, да ме ви опровргнете и да побијете наводе моје у мојој брошири „Доле Образину“, а оканите се Цијука и Павловића и кад то урадите, уверени будите, да ћу вам се тада показати: ко сам. За сад вам само то велим, да вас у свом веку нисам видио и не могу на ино, а да вам и као непознат не речем велико хвала и то због тога, што у поменутом одговору на 7 страни устима Александра Павловића рекосте: „да сте ви створили устројствено право карловачке митрополије, као што га осим исте ни једна православна црква до данас још нема“, те тиме прво и сами осведочисте, да је истина, што ја у поменутој својој брошири рекох за вас, да ви говорите, како морате да браните наш Епископат и да се за његова права заузимате, а друго да сте ви творац познатих синодских предлога, у којима се као што сами признасте, за нашу јерархију ишту онако велика права, као што их ни једна православна црква до данас још нема. Да вас за ту изреку Његова Наименованост не ће у чело пољубити, то добро знам, ја ћу пак исту изреку вашу добро запамтити, и ако се кад с вама где састанем, пољубићу вас ја због ње у чело. Волем нег бог зна шта, што сам дочекао то, да и ви сами признате, да се у познатим синодским !предлозима ишту за нашу јерархију онака права, каквих ни у једној православној цркви јерархија нема. Бадава, ве вели српска пословица узалуд: „без лудог брата нема освете.“ У не Осеку Стари Саборлија.
Политички преглед.
„Новоје Времја“ доноси у једном од задњих ‘ бројева извештај свога бечког дописника, у ком овај 1 разлаже, како су извесни кругови бечки већ зготовили неки нов план за преустројство монархије ' хабсбурговаца. По том плану разделила би се са' дања Аустрија и Угарска у пет или шест група земаља, од којих би свака добила много већу унутрашњу автономију, но што је она, коју данас ужи, вају поједине аустријске области. Али у исто вре' ме централизовала би се у рукама средишне власти у потпунијој мери но што то данас постоји, 1 особито у односу према Угарској, сва она средства, која су за развитак и обезбеђење царевине , потребна. У првој групи, држави Аустрији, налази' ле би се по овом плану све насљедне земље куће : хабсбуршке, а то су: горња и доња Аустриа, Салцбуршка, Тиролска, Штирска, Корушка, Крањска и i Истра с Трстом и Горицом. Ова држава стојала би под непосредном управом самога цара. Другу групу, краљевину Ческу, сачињавале би ове земље: Ческа, Моравска, Слеска и северо-западне жупаније Угарске, у којима данас живе Словаци. Овом државом управљао би поткраљ, који би у Прагу резидирао. Поткраљ чески био би свагдањи престолонаследник. Трећа група, краљевина Пољска, била би састављена из ових земаља и покрајина: Галиција, Лодомерија, Буковина и северо-источне жупаније ■ Угарске где живе Русини. Поткраљ становао би у i Лавову, а имемовао би га цар међу надвојводама. У четвртој групи, краљевини Хрвацкој, биле би заступљене ове земље: Хрвацка, Славонија, Далмација, Босна и Херцеговина (зар ништа више?!). Поткраљ, аустријски надвојвода, резидирао би у Загребу. Пета држава била би краљевина Угарска, т. ј. онајдеоземаљакруне Стеванове, који бипослепоменутих отцепљења јоште преостао. И овде поткраља именује цар међу надвојводама. Поткраљ угарски становао би у Будим-Пешти. Овој федеративној царевини или федерацији автономних држава моћи ће и други i чланови приступити, па и таке земље и државе, на . челу којих стоје насљедни краљеви, а не имено, вани поткраљеви. Насљедни краљеви, ступајући у ову федерацију, сачуваће у свом дому право насљедства на дотични престо, а осим тога добиће знатно проширење потчињеног им земљишта. По поменутом плану могле би се овој и оваквој аустријској царевини четири краљевине придружити. , Ту је пре свега Румунска, која би тада сачињаt вала шесту групу и с којом би се за случај ње, зина придружења спојио Ердељ и југо-источне , жупаније угарске, дакле они предели, у којима су данас Румуни у већини. Краљевина Бугарска пред( стављала би седму групу, у којој би осим садање , кнежевине била још и такозвана Источна Румелија и већи део Тракије. Осму rpjny представљала би Србија, која би, приступив федеративној ' царевини аустријској, доби а стару Србију и знатан део Маћедоније, те се тако проширила до Солуна и мора јегејског. (Зар у том „знатном делу“ Маћедоније живи Србима сроднији елеменат од онога у Босни?) Девету краљевину сачињавала би Црна Гора с Арбанијом. (У очима „извесних“ беч■ ких кругова су дакле Арбанаси Црногорцима много ■ сроднији од Херцеговаца и житеља других неких Црној Гори ближих покрајина српских.) Поменутих ! девет група сачињавале би федерацију, у којој би ! цар аустријски председавао. Централна (средишња) влада састојала би се из ових министарства: 1. • војно министарство, које би управљало целокупном сувоземном и поморском убојном силом федерације; 2. министарство иностраних дела; 3. министар’ ство финансија и 4. министарство трговине, обрта и јавних грађевина. Сва ова министарства била би 1 непосредно подложена поглавици федерације. Од ових министарства постоје већ данас прва три као j заједничка за Аустрију и Угарску, те би се при i остварењу овога „плана“ имао само њихов дело[ круг проширити. Од великог значаја по конфедера■ цију било би, веле, заједничко министарство трговине, > које би обухватило цело подручје народне при■ вреде и од кога би све жељезнице сависиле. Најi зад, установила би се у свакој поменутој автономној , држави три министарства: за унутрашње послове, : правду и просвету. Тако поменути лист о на> мерама „извесних“ кругова бечких. Цео овај „плап“ , јесте тек само верна слика оног политичког мамур: лука, у који су „извесни“ кругови бечки пали пој сле конгреса берлинског. * Јавили смо већ, да су бечки полуслужбени листови демантовали вест о демисији цивилног адлатуса босанске владе барона Николића. Овим листо1 вима придружио се у задње времеи службени „Сарајевски Лист“ који изјављује, да доглавник Николић није никада помишљао одступити. Вест о одступању Николићевом изишла је прво у „Агр. Цајi тунг-у , одакле су је за тим и остале новине пре■ штампале. Демантујући вести о одступању доглав, ника владе босанске, напомињали су полуслужбени . листови аустро-угарски, да о тој демисији не може [ ни говора бити, јер да барон Николић ужива пот, пуно поверење меродавних кругова. Противно ово[ ме тврди загребачки Позор“ по извештајима „с до, бро обавешћене стране,“ да је о демисији Николи. ћевој било „посве озбиљног говора“ и да питање то није коначно решено, већ решење одгођено. „Напредњачки“ министар Гарашанин разаслао је свима у иноземству окружницу, којом их извешћује о промени владе у младој краљевини. У тој окружници напомиње Гараша-