Златиборски правнички дани, 01. 01. 2011., стр. 149

Златибор 2011 Социјална права и европске интеграције

цији послодавца. То није законски разлог таквих норми каквог су карактера одредбе чл. 118. ЗОР. Не треба занемарити ни то да Закон прописује минимум права која припадају запосленом правећи при томе разлику између оних права које је због њихове природе и с тим у вези потребне заштите неопходно у закону регулисати без остатка односно делимично и оних права која запосленом морају бити призната али где се услови за њихово остваривање препуштени општем акту односно уговору о раду. При томе препуштање аутономној норми да утврди услове потребне за остваривање неког од ових права не значи да од послодавца зависи њихово прихватање односно неприхватање. Од аутономије воље примарно послодавца као једног од учесника колективног уговора односно страна код уговора о раду зависи садржај онога што представља предмет донормирања, али не и постојање самог права. Само право у тој ситуацији не зависи од послодавца и запосленог односно учесника колективног уговора пошто је оно словом закона већ прописано. Када слово закона у одговарајућој норми прописује да се то право остварује у складу са општим актом и уговором о раду онда то значи да запосленом то право припада а да ће услови за његово остваривање бити дефинисани у неком од назначених извора права и ништа више од тога. Да је законодавац препустио слободу назначеним лицима и у погледу одговора о постојању, односно непостојању самог права ове категорије он та права не би са становишта њиховог постојања ни прописао у одговарајућој норми као што је то на пример учинио у одредби чл. 118. Закона. Томе у прилог и историјско тумачење као средство за утврђивање правог значења ове норме и с тим у вези да су нека од ових права(право на регрес за годишњи одмор и право и додатак за исхрану) са становишта законске принуде њиховог постојања била елиминисана у 2005. години и истовремено одређено њихово активирање од 01.01.2006. године.“ Све то даје основ за закључак да постоје правновредни разлози за примену одредбе чл. 172. у вези чл. 154. став 1. За-

6 У "Сл. гласнику РС", бр. 61/2005 од 18. јула 2005. године објављена је измена којом је прописано (члан 12) да тачке 5) и 6) овог члана ПРЕСТАЈУ ДА СЕ ПРИМЕЊУЈУ даном ступања на снагу овог закона, а ПРИМЕЊИВАЋЕ СЕ од 1. јануара 2006. године. Према томе, од 19. јула 2005. до 1. јануара 2006. године овај члан гласио је: "Члан 118. Запослени има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду, и то:

1) за долазак и одлазак са рада, у висини цене превозне карте у јавном саобраћају; 2) за време проведено на службеном путу у земљи; 3) за време проведено на службеном путу у иностранству, најмање у висини утврђеној посебним прописима; 4) смештаја и исхране за рад и боравак на терену, ако послодавац није запосленом обезбедио смештај и исхрану без накнаде. 147