Златиборски правнички дани, 01. 01. 2011., стр. 148

Златибор 2011 Социјална права и европске интеграције

Овде се може основано приговорити разлогом да се на тај начин дозвољава злоупотреба права послодавца као јаче уговорне стране. Томе у прилог и то што слово закона допушта послодавцу да донесе правилник о раду. То значи и да он има могућност да у његовом садржају уреди она права обавезе и одговорности њиховим донормирањем, па и на теме где слово закона упућује на општи акт односно уговор о раду за случај да није постигнут договор са синдикалном организацијом као учесником закључивања колективног уговора код послодавца. То исто може учинити и у понуди за закључивање уговора о раду односно његовог анекса. Нерационално је очекивати да се запослени не сагласи са правима која му се признају у понуди за закључење уговора о раду. Пракса показује да он прихвата и понуду уговора о раду у одсуству ових права. На нормативне могућности послодавца подсећа одредба става 2. чл. 3 овог закона када прописује: Правилником о раду, односно уговором о раду, у складу са законом, уређују се права, обавезе и одговорности из радног односа истовремено дефинишући услове за то чија је заједничка особина да укажу на одсуство колективног уговора код послодавца. Када би се прихватило супротно схватање тада би његов резултат био да Закон прописује права запослених чије остваривање препушта диспози-

Из наведеног произилази да не постоји основ ни у посебним, а ни у општим прописима за остваривање права на накнаду тражених трошкова, јер нема одговарајућег колективног уговора, као општег акта и инструмента за њихову конкретну реализацију. Закон о раду предвиђа право запосленог на накнаду трошкова за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора, али утврђивање услова, висине и начина исплате препушта аутономном регулисању путем закључења колективног уговора као општег акта и уговора о раду. Држава као послодавац би ово право могла признати уредбом, односно посебним колективним уговором за државне органе, који, међутим, ова питања за сада не регулишу. Доследно реченом, услов за остваривање права државних службеника и намештеника (у правосуђу, као и у другим државним органима, организацијама и службама) на накнаду трошкова за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора, је постојање колективног уговора којим се уређује право, висина и начин исплате ових накнада. То би требало да буде нови посебан колективни уговор за лржавне органе, закључен према одредбама Закона о државним службеницима и Закона о платама државних службеника и намештеника, те Закона о раду као општег прописа о раду. До закључења таквог посебног колективног уговора, у ситуацији непостојања општег колективног уговора, проблем би могао да буде делимично решен у односу на намештенике закључењем анекса уговора о раду. Коначно, (и у односу на државне службенике) проблем се разрешава кроз иницирање колективног преговарања ради закључења (посебног) колективног уговора, у складу са процедуром коју предвиђа Закон о раду и Закон о мирном решавању радних спорова ("Сл. гласник РС", бр. 125/04). (Извод из Закључка усвојеног на седници Грађанског одељења Врховног суда Србије од 22. 04. 2008. године) - Билтени судске праксе Врховног суда Србије, бр. 1/2008, 2/2008 и 4/2008, Интермекс, Београд

146