Анали Правног факултета у Београду

йму с огромним бројем учесника. Притом су већином учествовали познати и рутинирани говорници, који се најчешће чују и на другим местима, тзв. „теоретичари“, тј. професори правних факултета и руководиоци високих правних служби. Нема сумње да ньима и припада прва реч. Али, њихова мишљења долазе до изражаја и у другим приликама. Међутим, широка маса правника, тзв. „практичара“, није много учествовала. Иако je, како омо рекли, Конгрес био прилика где су многобројни нови „непознати“ људи из широке масе правника рекли своје мишљење, које je драгоцеио, ипак je њихов број остао релативно мали. Да je рад Контреса био дужи и да људи просто нису били спутани краткоћом времена и устручавањем да говоре међу првима, Конгрес би несумшиво показао много већи успех. У вези с овим може се поставити и питање je ли рад комисија био добро руковођен. У похвалној тежњи за демократијом и што потпунијом слободом говора можда није било довољно бриге да се дискусија каналише на битно, да се не понавља што je речено; најзад, да се скрати време говора не, додуше, на десет минута, како се мислило, али бар на двадесет или пола чаоа. Све je ово морало бити чињено с обзиром на кратко време. Такође je требало да претседништва секција поставл.ају конкретна питања која произлазе из реферата и дискусије, да с времена на време резимирају изнета гледишта, супротставе их и расправе нерашчишћене ствари. Но, рекосмо, све je ово, пре свега, резлу'гат недовољног искуства с обзиром да je то први конгрес. Искуство Првог конгреса несумкьиво показује да je установа конгреса необично важна за даљи развој нашег права и за уздизаше правних кадрова. Уочени недостачи he послужити да се убудуће конгреси још боље организују. Намера je, како je и изражено при закл>учењу Коетреса, да се конгреси сазивају сваке друге године. Најзад, да изразимо једну жељу, која je, вероватно, жеља свих учесника штета би била да резултати рада Конгреса остану недовол>но искоришћени. А то би био случај ако се у једној споменици не би објавили и реферата и дискусија на Конгресу.

dp. Рад Д. Лукић

Од броне дисертација на Правном факултету у Београду. Никола Николић, директор дирекције Државног осигуравајућег завода у Београду, одбранио je 28 октобра 1954 своју докторску дисертацију „Уговор о осигурању“. Зоран Антонијевић, асистент Правног факултета у Београду, одбранир je 2 новембра 1954 своју докторску дисертацију „Одговорност возара по уговору о превозу ц»обе“. Рад Катедре и Општег семинара за државно и међународно m вно право. Током школске 1953/54 гвдине делатност Катедре за државно и међународно јавно пра-

во je била усмерена на решавање низа основних задатака од којих зависи рад на групи предмета коje обухвата. На редовним састанцима разматрано je неколико значајних школсконаставних питагьа. Пошто je било неопходно даље усклађивање планова и програма свих научних дисциплина саглзсно новим потребама наставе, претресани су пројекти истих поднети од стране сваког предметног наставника и након тога у виду предлога доставльени Наставној комисији факултета. Taj рад je успешно и на време обављен у погледу свих предмета ооим Социо логије и Упоредног уставног права зато што за њих није било наставника те се није могло ни

509

БЕЛЕШКЕ