Анали Правног факултета у Београду

104

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ним произведении и увезешш или извезеним количинама. Из ових података се вида да je вредност увоза пољопривредних производа за период од 1950 до 1952 већа за дреко 15 милијарди девизних динара од вредности извоза истих тих производа, односно за 3 милијарде и 315 милиона девизних динара ако би се изузела вредност увоза вуне и памука, из чега произилази да се за овај период Југославија појављује као аграрно-увозна земља. Ако бисмо претпоставили да смо сав увоз пољопривредних производа морали платити исюьучиво сопственим средствима, онда бисмо за исплату вишка увоза ових производа над извозом морали употребити целокупну активу коју смо у овом дериоду добили од извоза производа дрвета, па и то не би било сасвим довол>но. Ови закључци су, иако у основи 'гачни, ипак унеколико резултат искључивог гледања на голе цифре о послерагној производной и извозу и ниховог упоређивана са одговарајућим подацима пре рата. Међутим општи услови у нашој послератној пољопривреда, као и уошпте у привреди, учинили су да развитак наше пољопривредне производив није досле 1945 могао да претставља просто наставал онога са чим се стало 1941, Последаце ратних шъачки и пустошена у пол»опривреда, спровођење аграрне реформе и колонизације, административне мере у питанима села и земл>орадничког задругарства, брзи темпо развитка наше индустрије и рударства итд., учинили су да се пољопривредна производив развијала спорије него што je то било потребно и могућно. То je довело до тога да смо ми последних година почели у великој мери увозити пољопривредне и сточарске дроизводе. Аутори су додуше у 111 глави анализирали факторе који су условљавали сманиване пољопривредне производње и повећање потрошне, али мислимо да je било потребно обратити већу пажну на ове и сличне чиненице, пошто оне имају мање или више само привремени карактер, па би према томе њихово дејство требало тако и оцењивати. С друге стране мислимо да je један од недостатака анализа у овом раду и тај што je по правилу за упоређиване са станем пре 1941 узиман исувише кратак период од 1950 до 1952, у коме смо поред тога имали -и две врло тешке суше, док су за период пре рата узишана три узастопна петогодишна просека. Све то у знатној мери умањује вредност анализа и заюьучака изнетих у овој монографији. Па ипак, уз све ове ограде и резерве, не ноже се оспорити чиненица, констатована и у овом раду, да наша пол>опривредна производна озбиљно заостаје. То уосталом видимо и из података који се односе на каснији период који није обухваћен у, овој књизи. Напр. површине засејане житарицама у 1953 износиле су 5.373.000 ха, што претставл>а највеће површине под житарицама од 1948 па наовамо, али je то ипак још увек знатно мане него што je било засејано од 1935 до 1939, када су се ове површине кретале од 6.117.800 па до 6.239.500 ха (Статистички годишњак ФНРЈ за 1954, с. 119). Поред тога ми смо и у 1953 join увек имали под угарима или сасвим необрађено 613.300 ха ораница, (Статистички годишњак ФНРЈ за 1954, с. 119). Треба такође напоменути да ми од 1948 до 1953 нисмо ниједном достигли просечни ниво пожетих површина пшенице, кукуруза и јечма за период од 1930 до 1939. Ни у погледу просечне висине приноса по хектару код свих ових култура није учинен никакав нарочити нацредак у односу на стане од 1930 до 1939 (Ешьтен Савезног завода за статистику и евгсденцију, бр. 21/1953, с. 14; Статистички годишњак ФНРЈ за 1954, с. 121). То, дакле, значи да ми од 1945 па до 1953, а тако исто ни до 1954, утлавном нисмо достигли просечку предратну польогаоивредну дроизводну. Слична ситуација je и у погледу сточарства. Напр. у периоду од 1949 до 1954 ми смо само код говеда достигли предратни број, док код оваца, кона и евина