Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУСИ JA

65

студентима, иако je саму суштину ове теорије дюкушао применит у конкретном разрађивању појединих проблема. Заслуга je проф. Мандића што je и формално јасно поставив овај проблем и указао на значај теорије отуђења за расправљање природе државе. Међутим, иако се слажемо с основном мишзьу проф. Мандића, найме да и држава претставља једну манифестацију појаве отуђења у дурштву, као и са схватањем да je основни циљ (оно што ми кажемо: функција) државе одржавање датог начина производње, ипак се не бисмо сложили с многим подробностима у разради ове мисли класика марксизма. Најпре, идући за наводима из Немачке идеологије, проф. Мандић je утврдио да - држава остварује опште интересе владајуће класе, који изгледају туђи дојединцима, прирадницима те класе, јер су њихови појединачни интереси супротни овим општим интересима. Тако ce припадницима владајуће класе њихова сопствена држава чини туђом, отуђује се од њих. Требало je објаснити откуда ово отуђивање, односно појава да држава остварује отите интересе класе који изгледају туђи самим припадницима те исте класе. У том објашњавању, међутим, проф. Мандић није остао доследан основној мисли и задатку, тј. да треба објаснити како се држава отуђује од класе све остварујући њене основне опште интересе. Уместо тога, он појаву отуђивања државе објапгњава тиме што утврђује, и то доказује многобројним историским примерима, да владајућа трупа владајуће класе кроз државу остварује своје посебне интересе који су супротни посебним интересима других груда те исте класе. Услед овога, држава се отуђује од своје сопствене класе. Други облик отуђиваша он види у отуђивању бирократије од сопствене владајуће класе и наводи за то пример Совјетског Савеза. Сматрамо да je овакво схватање и објашњење отуђења супротно полазним поставкама. Hajrrpe, сам појам отуђивања не треба схватити дословно. Отуђење државе се не састоји у томе што држава престаје да штити интересе владајуће класе и почне да пггити интересе неке друге класе. Таква појава не спада у отуђивагве државе већ je то прелазак државе у руке друге владајуће класе, тј. то je револуција. Зато навођење Совјетског Савеза као типичног примера отуђења државе не одговара. Уколико се остаје при тврђењу да бирократја у Совјегском Савезу остварује само своје сопствене интересе а да, напротив, гази интересе дролетаријата, тј. уколико се остаје при тврђењу да je пролетариат у Совјетском Савезу потлачена класа којом влада и коју експлоатише бирократија, утолико се мора заключили да je бирократија владајућа класа и да се њена држава није отуђила од ње. Отуђење постоји само онда кад држава штат интересе владајуће класе а ипак изгледа да je од ње отуђена, тј. да н>ене интересе не штити. Питанье je угьраво како се држава у самом процесу остварења интереса владајуће класе отуђује од ове, кад би логично било очекивати баш обрнуто. Према томе, ни први облик отуђења, односно објашњења отуђења државе, не одговара уствари правом појму отуђења. Наиме, не састоји се отуђење државе