Анали Правног факултета у Београду

68

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

љености борбе. И тада би држава, међутим, остајала класна, јер je тај друштвени интерес у сваком датом тренутку развоја отеловљен у класном интересу дате владајуће класе, тј. у њеном начину производње. Разлика с другом варијантом би ce састојала у томе што се не би чиниле разлике између реакционарне и прогресивне државе.

Др. Радомир Лукић

ЗАШТИТА ПРАВА РЕПРОДУКТИВНИХ УМЕТНИКА

1. Извођачка права (le droit des artistes exécutants, das Recht des ausübenden Künstlers, protection of performers), тј. драва репродуктивних умјетника на заштиту њиховог умјетничког извођења, су нова форма ауторских права која се тек отскора појављују у модерним правним системима. Појава грамофона, магнетофонских трака, филма, радиа и телевизије ствара проблем заштите репродуктивних умјетника или боље рећи проблем заштите њиховог умјетничког извођења. Техничка средства за регистрацију угрожавају имовинскоправне, а врло често и личноправне (моралне) интересе репродуктивних умјетника, јер омогућавају да се понављањем извођења или путем преноса прошири број оних који слушају или гледају умјетниково извођење. Тиме ce смањује број посјетилаца на концертима или у позоришту, што материјално погађа умјетнике, док се с друге стране неосновано оботаћују предузећа за рроизводњу грамофонских плоча, радиодифузна и филмска предузећа. Умјетничко извођење сада ce може умножавати, преносити, тако рећи, y бескрај, a постојећи правни системи нису давали умјетнику-извођачу никакву заштиту да би ce спријечила не само експлоатација гьеговог рада већ и искоришћавање резултата шеговог рада. Од појаве нових техничких средстава почиње да ce разматра могућност правне заштите умјетника-извођача која би им загарантовала право на контролу искоришћавања резултата њиховог рада. Данас су сви сагласни да ce репродуктивним умјетницима мора дати заштита. На многобројним међународним конференцијама то je био предмет живог расправл>ања. Но, иако je ошпте призната потреба да се нормира заштита репродуктивних умјетника, није постигнута сагласност, не само међу теоретичарима већ ни међу надионалнзш законодавствима, у погледу правне природе извођачког права и шегове садржине. Да ли рад умјетникаизвођача преставља у нравном смислу „стваракье“, другим ријечима да ли je извођач „аутор”, у коме случају треба му признати ауторско право или тај његов рад не садржи шиита стваралачког, већ претставља само вјерну репродукцију туђег књижевног или музичког дјела и стога му треба признати једну врсту права које je различно од ауторског али je с шим сродно (le droit voisin, angren-