Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУСИ JA

69

zendes Recht). To je један врло деликатен проблем коме je теорија посветила велику пажшу и о коме се и данас дискутује (1). 2. Обично прије сваког извођења умјетници-извођачи закључују уговор о ангажовању. Taj уговор утврђује услове под којим he се извести умјетничко извођеље и одговарајућу награду. Иако умјетник-извођач ради за награду, и?так он не ступа у радни однос, као ни аутор књижевног или музичког дјела. И код умјетника-извођача, као и код аутора, предмет заштите није рад већ резултати интелектуалног рада. У почетку, доиста, ј едино правно средство за заштиту које je било на умјегнику-извођачу, био je уговор о раду, али тај уговор није му обезбеђивао право да извлачи и даље економске користи од преноса његовог умјетничког извођења. Како ауторско право по својој природи није радио право, то није ни извођачко право. Радио право није у могућности да потпуно заштити резултате рада умјетника-извођача. Извођење je креација репродуктивних умјетника, a извођачко право претставља скуп прерогатива одређених да обезбједе правку заштиту и економску експлоатацију ове креације. Ово право наста je истом онда кад je умјетничко извођење извршено, било да je оно материјализовано у виду грамофонских плоча, магнетофонских вргща, филма или je преношено путем радиодифузије, под којом подразумјевамо звучну и телевизиску радиодифузију. Актив-' ноет умјетника-извођача нема само економски карактер, jep je она уско везана за личност титулара овога права. Извођачко право, стога, има и личноправни аспект, иако се не може идентификовати са личним правима, као што je учинио Колер (2). Како Колер сматра да предмет ауторског .права може бити само творевина језика (Sprachgebilde) а не и начин на који je ова језична творевина изражена, то он извођачима не може признати ауторско право, али им признаке лично право на њихово извођење. Ово схватање Колерово je потпуно разумљиво кад се зна да су по његовој теорији ауторска дјела еманација ауторове личности, али да се она одвајају од ауторове личности као нематеријалне имовинске вриједности (Immaterialgüter) и тако постају предмет имовинског права. Али ако се усвоји да je ауторско право јединствено, апсолутно право своје врете (sui generis) у коме су спојени личноправни и имовинскоправни елементи, онда нема сметње да се извођачком праву призна карактер ауторског, тим више што предмет ауторског права није само творевина језика, већ и резултати који се постижу интерпрегадијом ауторског дјела, његовим оживотворењем. У тој pea-

(1) В. радове Elster-a, Marwitz-a, Cahn Speyer-a i Pirro-a у Archiv für Urheber Film, —• und Theaterrecht; Homburg; Le droit d’interprétation des auteurs et des artistes éxecutant, 1930; Lehman: Le droit de l’artiste sur son interprétation, 1935; Röber: Der Leistungschutz der ausuebenden Kuenstlers, 1935; Olagnier; Les droits des artistes interprètes et exécutants, 1937; Straschnov: Le droit d’auteur et les droits connexes en radiodiffusion, 1948; Saporta: Les droits dits connexes au droit d’auteur (Rev. int. de droit comparé, 193, 2); Moll: Die Rechte der ausübenden Künstler (Rev. suisse Prop. Ind. Litt. Art,, 1Э53). (2) Kohler: Urheberrecht an Schriftwerken und Verlagsrecht, Stuttgart, 1907, 136 ff.