Анали Правног факултета у Београду

72

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

механичке инструменте. Извођачко право нема овдје карактер ауторског већ радног права. На сличним концепцијама базира и фински закон од 31 јуна 1937, јапански од 3 априла 1899 (новелиран 1 маја 1935) и швајцар■ски од 7 децембра 1922. ТТТвајцарски радио склопио je 1936 уговор •са фабрикантима грамофонских плоча који су чланови „Intemati‘onal Federation of the Phonographic Industry“. На основу тог уговора радио може емитовати све плоче које су фабрикат потписника уговора, плаћајући за то годишњу накнаду. Трајање дневних еми;сија je ограничено. Исплата накнаде врши се према листама које ■састављају управе радио-станица, а у којим je означен број, маржа и трајање емисије сваке фонографске ,плоче (9). Италијански закон од 22 агфила 1941 (измењен 23 августа 1946) у чл. 80 —85 усваја један нарочит систем заштите репродуктив:них умјетника, не признавајући им ауторско право на искључиву заштиту њиховог извођења. Ово je учињено стога, како се у теорији наводи (10), да би се избјегли конфликти између аутора и извођача, Извођачко право je по овом закону конексно право различно, али ипак врло блиско ауторском. Закон даје извођачу имовинску заштиту на бази радног права. Извођач има право на правичну накнаду у случају регистрације извођенза или преноса. Извођач, међутим, нема права на накнаду ако je извођење вршено у цшьу регистрације или преноса, jep je у хонорару за извођење садржана и накнада за репродукцију извођења. Право на накнаду извођача траје 20 година од извођења. Извођачко право je овдје по својој природи радио драво на основу кога се извођачу признају и нека друга права која излазе из његове личности. Норме које штите лична права извођача двојаке су; једне се односе на интегритет извођења, а друге обезбјеђују право на име. Та лична права имају сличност са личним правима ауторског права, али по својој природи она су радио право. Турски закон од 10 децембра 1951 (чл. 80 —82) (11) даје имовинску и личноправну заштиту извођачима. Имовинска заштита састоји се у томе што се без одобреша умјетника не може директно или индиректно вршити пренос преко радиа или регистрација на инструменте који служе за пренос знакова, слика или звука, као ни умножавање и даљи пренос. Извођачи уживају и личноправну заштиту свога имена. Ни овај закон не признаје извођачко право као ауторско већ као сродно ,право ауторском. Треба навести join аргентински закон од 26 септембра 1933 (чл. 56) који признаје извођачу право на накнаду сваки пут кад je његово извођење регистровано или пренесено. Овдје се, уствари, штити умјетничка професија од бесправног снимања и стога се извођачко право сматра као заштита умјетничког рада а не као ауторско право.

(9) Bianco: Le droit d’auteur et ses limitas, Lausanne, 151, 189. (10) Nicola de Pirro: Das Recht des ausübenden Künstlers, Arch, für Urheberrecht, 1942, 161. (11) Le droit d’auteur, 1952, 85 —96.