Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУСИ JA

73

Одавно je већ истакнуто да ce умјетницима-извођачима мора обезбједити међународна заштита. На Римској конференцией 1928 италијанска администрации а и међународни биро предложили су да се конвенцијом призна заштита умјетницима-извођачима приликом радиодифузије и преноса на механичке музичке инструменте. Конференција није овај предлог усвојила jep je сматрала да проблем извођачких права треба претходно да буде ријешен националним законодавством, па да тек онда буде унесен у једну међународну конвенцију. Конференција je (препоручила државама учесыидама у форми жел>е (voeu) да приступе исшггивању овог проблема. На Бриселској конференцији 1948 за ревизију Бернске конвепције формулисане су три жеље (voeux) у којима се препоручава дроучавање средотава за задггиту: 1) проиввођача инструмейата за механичку репродукцију музичких дјела; 2) емисија које су извршиле радио станице, да би ce избјегло њихово неовлалхћено коришћење; 3) умјетника извођача (12), У цшьу реализације тих жеља одржано je неколико међународних конференција (у Невшателу 1949, у Лисабону 1950, у Паризу и Стрези 1951) на којима су присуствовали поред стручњака УНЕСКО и претставници Међународне федерације фонографске индустрије, Европске уније за радиодифузију и Међународног бироа рада (за умјетнике извођаче). Комисија стручњака на конференцији у Риму 17 новембра 1951 усвојила je Претпројекат међукародне конвенције о заштити права умјетника, глумаца и извођача, произвођача фонограма и радиодифузних органа (13), Осврнућемо се само на ; прописе који се односе на запггиту умјетника-извођача. У претпројекту се истиче да се земље потписнице обавезују да пиите умјетнике-извођаче не дирајући у права која припадају ауторима књижевних и умјетничких дјела. Заштита се регулише законодавством земље у којој се заштита тражи, осим у односу на она права која су специјално призната овим претпројектом. Без дозволе умјетника-извођача не може се вршити _ снимање њиховог извођења у виду фабриковања фонограма и сличних инструмената који се јавно продају и филмова намењених за пројектовање у јавним салама; јавно преношење њиховог извођења путем звучника или сличног инструмента који разноси знаке, звуке или слике; емитовање путем радиа и снимање извођења у сврху емитовања путем радиа, ако се ово извођење не врши за рачун радиодифузног предузећа. Јасно je да предње одредбе признају умјетницима право дозволе, што je синоним за искључиво право. Али, ипак, претпројекат одбија да им призна то право ex iure conventionis у слиједећа два случаја: а) ако извођење емитују путем радиа или га дубликују на какав други начин не служећи се механичким

(12) Bodenhausen: Problèmes actuels du droit international de la propriété industrielle, littéraire et artistique (Recueil de cours de l’Académie de Droit int. 1949).

(13) В, текст Претпројекта и реф. Bodenhausen-a у Droit d’auteur, 1951, 137.