Анали Правног факултета у Београду

СУДСКА ПРАКСА

487

војачку част. Окружни суд je својом пресудам од 23 марта 1956 тужили на име накнаде неимовинске штете досудио новизну накнаду од 90.000 динара. По жалби туженика Врховни суд HP Србије својом пресудом Гж 2201/56 од 26 октобра 1956 преивачио je пресуду окружног суда и одбио тужбени захтев са следећих разлога; ..Накнада штете за девојачку част у новчаыом износу може се поставили само снда кода je услед одузимагьа девојачке частя оштећена заиста ггретрпела матери јалну штету на својој личности или имовини, јер девојачка част сама за себе не претставља имовинско добро, чијом се повредом у сваком случају наноси штета која би се могла отклонили досуђивањем имовинске накнаде. Капо стварно причшьена штета од стране тужиље није ничим доказана нити означена, то нема услова да joj се досуди ма каква накнада штете у новчаном износу за изгубљену девојачку част.“ У другом случају отац je поставио тужбени захтев и тражио накнаду штете у новчаном износу због душевног бола за изгубљеним сином. Окружни суд je такав захтев одбио. Врховни суд HP Србије пресудом својом Гж. 1907/56 од 22 октобра 1956 одбио je жалбу тужиоца и тцресуду Окружног суда потврдио са следећих разлога: „По правним правилима грађанског права за сваку накнаду шлете потребно je стварно причињена штета, тј. да штета стварно постоји за оног ко тражи накнаду, као и да je та штета проузрокована кривицом друге стр'ане. У конкретном случају тужилащ нема право на накнаду штете за претрпљени бол са разлога што се овде ради о нематеријалној штети, односно природа психичкст бола за изгубљеним сином таква je да се не може у новцу иэразити, нити измерили ни проценити.“ У трећем случају тужноцима као родитељима пресудом окружног суда досуђена je новчаиа накнада збот претршьеног бола за изгубљеним сином сума од 100.000 дин. У овом делу, по жалби тужене стране, Врховни суд HP Орбије укинуо je цресуду, између осталог, и са следећих разлога; „Из побијане пресуде не види се да je извиђено и утврђено да ли je душевни бол нарупгио здравл>е тужилаца и ако јесте онда у коликој мери и да ли су последние трајне, јер би тужисщи имали право на накнаду те штете само ако je услед душевнот бола шихово здравље трајно нарушено, па je потребно да се и то извиди и оцени.“ Пракса Врховяог суда HP Хрватске после ослобођен.а под утицајем совјетског црађанског права није признавала новчану накнаду за нематеријалну штету, па ни накнаду штете за претршьене болове (болнину). Међутим, од 1951 Врховни суд HP Хрватске изменив je дотадашгьу праксу судова на свом подручју и стао на становиште да се може признати накнада и неимовинске штете. После тога прайса Врховног суда HP Хрватске сасвим je устаљена и кије било случајева да се нематеријална штета не би признавала. У једној одлуци којом Врховни суд HP Хрватске побија правилност првостепеяе пресуде између осталих разлога наведено je и следеће: „Првостепени суд сматра да тужитељ нема право на нак-