Анали Правног факултета у Београду

488

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

наду за претршьене болове jep ce se ради о имовинокој штети. Тачно je, додуше, да je у питању накнада неимовинске штете, али се према конкретним околностима мора признати и таква накнада. У конкретном случају у коме je тужитељу нанесена тешка телесна повреда услед кривичног дела, правилыо je, да му се применом правиих правила о накнади штете досуди примерая износ по основу болнине. Као критеријум за одмеравање висине оштете за претртиьени бол тужиоца треба узети у обзир како ступан. кривичне одговорности дела, за које тужена страна одговара, а при томе посебно уважити време трајања бола и ььихов ингензитет.“ Пракса Брховног суда HP Босне и Херцеговине такође признаје новчаку накнаду за нематеријалну штету. Из објавЈвених одлука види се да тај суд сматра да у случају телесне повреде й нарушена здравља и по ранијим правним правилима и по данао опште усвојеним схваташима, кривац односно штетник, поред накнаде трошкова око лечена и изгубљене зараде, као и накнаде за смашену радну способност услед повреде, ажо je има, може бит осуђен и на извесыу накнаду у новцу за претрпл>ене болове и страх. Пошто je страх, бол и нелагодност немогуће у новцу изразити то he судови, руководећи се правичношћу, по својој слободној оцени одредити накааду. За остале републичке судове немамо податада каква je њихова пракса по спорном питању. Из објавллних одлука види се да и Савезыи врховни суд стоји на стаиовишту да има места новчаној накнади за нематеријалну штету. Из једне одлуке види се да je окружни суд на територији АПВ тужим досудио 80.000 динара на име накнаде штете, пошто je према њој као непорочно ј и малолетно ј тужени извршио кривично дело оиловања. Врховни суд АП Војводине преиначио je пресуду окружнэг суда и тужени захтев одбио, истичући да je у конкретном случају реч о повреди достојанства личности, a достојанство личности заштићено je прописима Кривичног законика. Накнади щтете има места само у сном случају када je повреда достојанства личности имала за последицу имовинску штету. Савезни врховни суд уважењем захтева за заштиту законитости Савезног јавног тужиоца својом пресудом Гз. 12/54 од 17 марта 1954 преиначио je пресуду Врховног суда АПВ и пресуду окружног суда потврдио и то са ових разлога: „Погрешно je становиште друтостепеног суда да право на накнаду штете постоји само када je проузрокована штета у имовини оштећ-еног лица и да ее не може тражити накнада због кривичнот дела управљенот против достојаиства личности, ако таквим делом није проузрокован губитак у имовини оштећеног лица. Кад ко другом наяесе штету својим противправким чином дужан je ту штету нашзнадити. Од овог правила се не изуэима ни случае кад je штета проузрокована кривичним делом против достојанства личности. То, найме, што je за такво дело предвиђена кривичноправна санкција не противречи правилу да оштећени може тражити накнаду њему причикьене штете. Штета се надоквађује тако што се ствар враћа у пређашње стање, а где то, по природа