Анали Правног факултета у Београду

48

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

љена. Тиме, наравне, није речено шиита о подељеној својини у нравном слислу. У крајшем случају нравном власнику остаје функција чувара извора док ток дохотка користе други. Оваква или слична нравна ситуација ни je резултат само ограничваша права својине од стране других (релативних) права, него може бита и резултат самое схваташа права својине у некем нравном поретку уоппгге, који може имати одраза и у, одговарајућим јавноправним нормама. Римски ius abutendi свакако je и нравно нетто друго него феудални dus proeuxandi или савремено буржоаско право својине, чија се конкретна садржина. стално меша најразноврснијим правним прописима, па.чак и државним/ буџетом. Предмет облигационих права није - извор ■ дох отка.l ствар или комплекс ствари као код класичних нрава него сам доходак. Пред очима нам стоје односи као што су односи између финансијера и предузимача, акционера и нредузећа, повериоца и дужника. Кредитам. односи који наста ју и нестају у самом робном промету, релативна права која омогућују пренос апсолутних. права, ту нису интересанта. Она су, према речима проф. Тамса, динамички део својине, динамички то треба додета и подвући у смислу прелазног. Ни купцу ни продавцу није стало до тога да конституирају кредитам однос. Њима je стало до тога да пронесу рвојину ствари од једног субјекта на друтог. Како то из екокомских или техничких разлога није могуће истовремено преда јом . робе и новца, настанак привремеыог кредитное односа постаје неизбежан иако он није циљ посла. Постављајући доходак као објект облигационих права нисмо се ограничили на новчани доходак, иако, у савременој привреди облигациона права гласе веЬином на новчани доходак. Ако ушьутчимо у доходак и яатурални доходак, тада на основу горше дефиниције облигационих драва помоћу предмета који претставља доходак чак и „друга“ стварна права потпадају под. појам облигационих права, И она се, као што смо видели, оджосе више на доходак неке ствари, значи, на услуге те ствари, него на саму ствар. Тиме наста je потреба да се предмет различитих права одреди другим критеријумом. Упстребсм досададгшег критеријума изгубили омо разлику између облигационих и „других“ стварних права. Ако дођемо од констатације према којој својина у екоиомском смислу није ниша друго него збир у садашшост есконтираних вредности будућих . доходака, ишчезава и граница између ствари као извора дохотка и између дохотка, Тиме ишчезава и разлика између. својине те других имовинсишх, стварних и облигационих права. Разлику између својинских и других сличних права с једне, и облигационих права с друге стране, можемо одредити једино помоћу околности што се прва односе на једну конкретну ствар, конкретен извор, тако да се шихов економски смисао исцрдљује у уживању дохотка једне конкретае ствари, конкретног извора, конкретног дохотка (in natura), док се друга односе на апотрактан