Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУСИЈА

57

разликује својину у економском од својкне у нравном смислу, да ову другу схвата као окуп правних прописа (норми) који регулишу (правно, не економеки!) присвајање као економску појаву. И то није „бесмислица“, јер сви тврдимо да право регулише економоке појаве (разуме се, успешно или безуспешно). PI то нема никакие везе са Штамлеровим идеализмом! 5. Друг Гаме ми пребацује карикирање његове мисли кад кажем да се по његовом схватању својина састоји у присвајању плодова ствари, одн. винжа рада. Мели се чини да то није никакво карикирање него доследан покушај прецизирања његове дефиниције својине, коју сам навео, и за који навод и он сам каже да je тачан, иако крн>. Наиме, он својином у економском омислу сматра присвајање, а ово дефинише као коришћење стварју („једну ствар присваја онај који je користи“). То значи да ce својина, тј. присвајање, састоји утлавном (поред употребе саме ствари) у корилrheњу плодова ствари, одн. вишка рада добијеног радом (унотребом ј-едне ствари, једног средства производње). Ово нарочито треба извести из тврдње друга Гамса да je један од носилаца својине држава, односно локална самоуправна јединица, која путем пореза врши своје право соојмне, пошгго порез није ништа друго до присвајање вишка рада добијеног радом уз употребу неке ствари, а пикако није присвајавве саме те ствари (тог средства производше). 6. Сматрам да je појам „подељена својина“ противречан по себи ако се не подразумева да делови на које je евојнна подељена чине пуну својину. To je сасвим јасно, јер свака ствар која се дели на делове самим тим претпоставља своју целину (пуноћу) ко ja ce састоји из скупа делова. Зато друг Гаме ову моју тврдгьу и не може употребити за доказ да „намерно стварам утисак да je он рекао бесмислене и недоречене ствари“, нити да je мој начин полемисагьа неуобичајен и изненађујући. 7- Другу Гамсу нису јасне моје основне мисли о својини. Ja разликујем својину у приватноправном смислу, као неограничено право располагавьа, рд својине у јавноправном смислу и, од фискалних јавноправних овлашћења на својини у приватноправном смислу. Не тврдим да сам те разлике ja пронашао, већ сам их само усвојио од других! Ту нема юткаквих противречгности, које друг Гаме нужно налази кад уэима истргиуте реченице с разних страна моје расправе. То je заиста „начин полемисагва“ који може „довести читаоца у заблуду“. 8. Невероватно ми je да друг Гаме сматра како у класичној приватно ј својини нема фискалних ограничена. Зар класични капиталиста не плаћају држави порез? 9. Шта эначи друштвено добро потпуно je јаоно одређено речима које наводи баш сам друг Гаме, па je чудно да то сматра нејасним. 10. Друг Гаме и ja слажемо се у опису стварних чињеница наше друштвене својине. Само, он иноистира да се то назива „по-