Анали Правног факултета у Београду

510

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

гуће je потврдити да све правне последиде осуде, диктоване само у циљу обешчашћења, треба да буду укинуте ако се оне не могу оправдати потребом заштите интереса осуђеног или заједнице. Могу се задржати само оне неспособности које ce правдају нужношћу сузбијања поврата, тако да се ове сведу на гьихов минимум. Опасност од поврата не може се претпоставити од самог закона. Према томе, губици права и неспособности треба да се изрину само intuitu personnae, одлуком која .узима у обзир личност деликвента. Будући да преваспитање осуђеног захтева ј единство у доношењу одлука о овом питаньу, потребно je тражити средства да се избегне да административни органи својим одлукама поремете васпитни програм одређен од стране судије. Не у лазећи у детаље питања судских регистара, постоји једнодутпна сагласност о нужности да се предвиде одговарајући поступци у цшьу окончавања свих неспособности и губитака који се више не могу правдати понашањем осуђеног. Не само да треба омогућити осуђеном да тражи своју рехабилитацију по једном простом, брзом и дискретном поступку, водећи рачуна о финансиским: могућностима осуђеног, већ закон треба да предвиди потпуну рехабилитацију ако осуђени није поново згрешио за одређено време. Секундарне последице кризичне осуде, независне од изречене казне, као и њихово преиначење, могле би се регулисати законом о извршењу казне, У погледу јавности расправе, у резолуцији се подвлачи потреба да се усклади овај принцип са потребама садашње кривичне и казнене политике. Нарочито се препоручује извесној штампи да поштује људску личност. Кривична осуда не би требала да претставља аутоматски разлог за поништење грађанскоправног уговора, поименично уговора о раду. Будући да je право на рад битно право личности, кривична осуда не 5и требала сама по себи да повреди ово право. Најзад, у резолуцији се подвлачи да je добра организации а службе помоћи осуђеним по издржању казне и друштвене реадаптације, неопходан услов у погледу п'оновне оцене осуђеног када je то потребно. Четврта секција расправљала je питање кривичних дела извршених на ваздухопловима и о њиховим последицама. Претседник секције био je професор Д. Караникас из Солуна, a главни известилац професор A. Мајер (A. Mayer) из Западне Немачке. Укупно je било поднето тринаест реферата. Нарочито су дискутована питања: с правној повреди простора ваздухоплова, о ранијим радовима у погледу кривичних дела извршених на ваздухопловима, и о питању међународне конвенције о кривичним делима извршеним на вазду•хопловима. У вези са овом конвенцијом нарочито су расправљана питања: нужности доношења једне такве конвенције, питање уношења дефиниција у конвенцију, обим примене конвенције, судска надлежност и закони који би ce примењивали на извршена кривична. дела, овлашћења команданта ваздухоплова и овлашћења власти места првог атерирања ваздухоплова, питање екстрадиције, и најзад питање пројекта једне такве конвенције. У резолуцији je подвучено-