Анали Правног факултета у Београду

СУДСКА ПРАКСА

133

Са наведеним разлозима Врховног суда HP Босне и Херцеговине сложно се и Савезни врховни суд (пресуда Рев. 881/61 од 23 јуна 1961 године). (Одлука објавлена у часопису Правни живот, бр. 5, септембар октобар 1961, с. 83.) У вези с овим правним случајем постављају се два основна питања: 1. Одговорност родитеља за штету к оју причини њихово малолетно дете. Одговорност родитеља за штету коју причини њихово малолетно дете спада у облает одговорности за другога (за радње других односно трећих лица, како се често каже). Ова одговорност je у модерном грађанском праву отите усвојена. Она се оснива на релативној (оборивој) или апсолутној (необоривој) претпоставци о кривици родитела. Наиме, у случају проузроковаша штете од стране детета, претпоставља се да су родители занемарили дужност чуваша и надзора над понашањем детета, због чега на њиховој страни постоји culpa in vigilando, те се и чине одговорним за његове штетне поступке. О природи претпоставке о кривици родитела у нашем праву не може ее још ншпта одређено рећи јер о томе нема позитивних прописа. По правним правилима нашег предратног права решења су различита; по некима претпоставка о кривици родитеља je релативна (на пример, по правилима Општег имовинског законика за Црну Гору, чл. 575), а по некима апсолутна (на пример, по правилима Српског грађанског законика, § 807). Сматрамо да нашем данашњем праву више одговара релативна претпоставка о кривици родитеља за штету коју причини њихово малолетно дете. Такав став je праведнији, јер с једне стране допушта родителима доказиванье да до вьих нема кривице за штету коју je њихово дете причинило и тиме им омогућава да се ослободе одговорности у оправдании случајевима, а с друге стране не дира у право изјашшења одговорне стране (audiatur et altera pars) y погледу тако важне чињенице као што je њена кривица. Родители одговарају за штету коју дете другоме причини за време док са гьиме живи (1). Аналогно томе, родитељ са којим дете не живи, не одговара за штету коју оно другоме нанесе. У погледу узраста малолетника до кога родители одговарају за његове штетне поступке, наша судска пракса и правна теорија су колебливе, али преовлађује становиште да ова одговорност постоји до навршења 14 година старости малолетника (такав став заузима и одлука коју разматрамо) (2). Ово становиште правда се чињеницом да почев од 15 године малолетник може да заснива радни однос и да самостално располаже својом имовином, дакле, својом делимичном пословном способношћу. Међутим, друга права чине родителе одговорним за штету коју причине њихова деца све до пунолетства деце (на пример, француско право). Такво

(1) Међутим, родители могу да одговарају и за штету коју дете причини другоме иако са њшча није живело, ако je проузрокована штета послеДица лошег васпитања детета од стране родителе. Али, у овом случају кривица родитеља се не претпоставља већ je треба докзати, што значи да je у пи тан. у субјективна одговорност родитеља а не одговорност по правилима о одговорности за другога.

(2) Видети, на пример: одлуку бр. 102, Збирка судских одлука, књ. II св. 1, Београд, 1957, с. 173; одлуку бр. 364. Збирка судских одлука, књ, I, св. 2, Београд, 1956, с. 120; Михаиле Константиновић : Облигационо право, скрипта, Београд, 1956, с. 127.