Анали Правног факултета у Београду

134

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

решење, чини нам се, више одговара евреи постојања одговорности за другога. Наиме, с обзиром да je ова одговорност установлена у интересу оштећеног (да би се могао наплатити), треба му у највећој шогућој мери пружити могућност да оствари своје право на накнаду штете. Знатан број деце не ступа у радни однос у 15 години живота и не зарађује, нити пгк има неке знатније имовине. Ако одговорност родители за њихове штетне поступке не обухвати период до њиховог пунолетства, нада оштећеног да од малолетника оствари накнаду Проузроковане штете биће често илузорна (3). С обзиром да у нашем праву оба родители имају једнак положај као носиоци и вршиоци родитељског права, поставља ce питање природе њихове одговорности за штету коју учини малолетник, тј. питање да ли je та одговорност солидарна или заједничка (4). Из правила нашег права да „родитељско право припада оцу и мајци заједно“ (чл. 2 Основног закона о односима родители и деце од 1947) и да „родительско право родители врше споразумно“ (чл. 12, ст, 1, истог закона) као природан закључак следи да je одговорност родитеља за штету коју другоме причини њихово малолетно дете солидарна одговорност. Међутим, родитељско право не обухвата деликтну одговорност родитеља већ само права и дужности старања о личности (у смислу подизања и изградгье личности) и правима и интересима њихове малолетне деце (чл. 1 и 6—ll наведеног закона). О деликтној одговорности родитела за штетне поступке ньихове малолетне деце законодавац тек треба да се изјасни кад буде регулисао облает одговорности за штету. С обзиром да се солидарно«? не претпоставља већ мора бити законом предвиђена или уговорена, то се ни грађанска одговорност родитела за штету коју причине њихова малолетна деца не може да сматра као солидарна одговорност већ као заједничка поделена одговорност. А то значи да сваки родител одговара само за онај део накнаде штете који на њега отпада. Ако je тај део унапред непознат, што ће често и бити случај, суд мора да га одреди, ако се његово одређивање захтева (5). До решења de lege ferenda родители могу солидарно да одговарају за штету коју причини гьихово малолетно дете само по општим правилима о солидарној одговорности у области проузроковања штете, али тада солидарно не одговарају као родители

(3) Може ее приговорит да ни ева пунолетна лица са пуно.летством не ступа,ј у у радни однос нити имају знатниЈу имовину. Међутим, број таквих лица je далеко мањи, па je мања и опаеност по оштећеног да неће моћи реализовати своје право на накнаду штете. Осим тога, стицашем пунолетства малолетник се сматра одраслим човеком, тако да више нема друштвеног оправдања за одржавање установе одговорности родител>а за његове поступке.

(4) У правима у којима родител>и нису изједначени као нбеиоци и вршиоци родитељског права, за штету коју дете другоме причини одговара отац, односно шеф породице, а то je по правилу отац (на пример; у француском и швајцарском праву).

(5) Заједнпчка одговорност родитеља за штету коју другоме причини њихово малолетно дете производи за оштећеног две неповољне последиде. ТГрво, постоји могућност да оштећени не оствари право на накнаду штете у целини због тога што један од родитеља не може да накнади део штете за који се чини одговорним. Друго, због разграничена односа између родите.тьа суд мора да утврђује одговорност свакога од њих утврђивањем удела у занемарегьу пажње и надзора над дететом дакле, утврђивањем кривице свакога од родит етьа, мада се тьихова одговорност према оштећеном сонива на шиховој претпостављеној кривици; утврђивање кривиде родитеља, не будући непосредно везано за одштетыи захтев оштећеног иде овом из уштрб, јер одужује судски поступак и противречи природи одговорности за другога као одговорност;! која почива на претпостављекој кривици одговорног лица.