Анали Правног факултета у Београду

СУДСКА ПРАКСА

135

већ као одговорна лица уопште према којима су се стекли законски услови за солидарну одговорност (6). Међутим, с обзиром да су у нашем праву оба родитеља изједначена у правима и дужностима која чине родитељско право, као и у вршењу тих права и дужности, било би умесно установили њихову сопидарну одговорност када одговарају за штетне радње своје деце (7). У прилог овог решења иде и чињеница да се на тај начин пружа већа сигурност оштећеном да оствари своје право на накнаду штете. Садашње стање у нашем праву у погледу одговорности родительа за штету коју причине њихова деца није, чини нам се, резултат одређеног става по том питању већ последица неизграђености нашег правног система, Ову празнину треба да попуне прописи о накнади штете. У случају који разматрамо нека од истакнутих питања нису се пред судом постављала (на пример, питање солидарне или заједничке одговорности родителе за штету коју учини њихово малолетно дете). Ми смо их поставили као питања ко ja заслужују пажњу. Иначе, што се тиче одговорности оца као родитеља за штету коју je учинио његов син у овом правном случају, суд jy je правилно поставио и решио, чинећи га за њу одговорним. Истовремено суд je допустио оцу малолетног С. С. да обара претпоставку о својој кривици, али му није уважио изнете разлоге, jep je исправно стао на становиште да се „у васпитању не исцрпљује потребан надзор над децом“ и да потврда општйнског народног одбора и потврда осмогодиппье школе о добром владању његовог детета „не доказују да je тужени водио потребан надзор над својим сином и да je контролисао како се опходи према другим напосе према својим друговима.“ 2. Одговорност малолетника за причињену штету. Према схватању Врховног суда HP Босне и Херцеговине „тужеников син [...] je у време када je тужитељ претрпео штету његовом радњом имао свега 13 година па не одговара за штету.“ О питању грађанскоправне одговорности малолетног штетника није се непосредно расправљало, у случају који разматрамо, већ се Врховни суд на њега узгред осврнуо. Међутим, схватање суда о неодговорности малолетника, макар и узгред изражено, ипак представл>а став суда о овом питању, те заслужује да буде расмотрено. Према општеусвојеном схватању савременог права и правке теорије, малолетник који причини штету може за н>у да одговара. БЬегова одговорност оснива се на кривици, тј. на правилима о субјективној одговорности. Да би оштећени остварио право на накнаду штете од малолетника, мора да докаже његову кривицу, што повлачи претходно утврђивање малолетникове способности за расуђивање. По неким правима малолетник може да одговара за штету коју причини без обзира на узраст, тј. од рођења до стицаньа пунолетства, ако je био способан за расуђивање у моменту проузроковања штете и ако му

(6) На пример, кад штећени свој одштетни захтев оснива на субјективној одговорности родитеља, чинећи их непосредно кривим за штету коју je учинило н.ихово малолетно дете (на пример, наговорили су дете да учини штету), а обим кривице сваког родител>а не може тачно да се утврди. (7) Позивајући се на то да „родитељско право према деци врше оба родителе заједнички“, проф, Михаиле Константиновић сматра да „они одговарају солидарно за штету коју би проузроковала ньихова деца“ (н. д., с. 129).