Анали Правног факултета у Београду
оствари своје право, јавна власт му по протеку тога рока отказује помоћ у томе на тражење (приговор) обавезног лица. Одржај ie, правка устаиова слична застарелости. Ту ce у joui већој мери заштићује фактичко стање и привидност коју то фактичко ставье ствара. Ако, под извесним условима, једно лице-држалац врши фактичку садржину неког права (на пример, користи ствар као власник или титулар службености), а титулар права не спречава то вршеше, фактичко вршење права државина се претвара у право у корист држаоца уз истовремени губитак тога права за титулара. Правило je да застајревају облигациона права, a одржајем се стичу стваршГгГрава. Но шта he бити ако титулар права својине, тј. власник, не gpinii ĆBOje Право а нема услова да тсг право одржајем пређе на држаоца предмета тога права. На пример, држалац ствари није савестан или законити држалац. Може ли такав држалац после протека одређеног времена истаћи приговор застарелости против власника и на тај начин спречити га да путем својинске тужбе, реивиндикације, осгвари своје право. У томе je проблем. _ IГУ извесним правима таква застарелост постоји. Тако на пример, у немачком и совјетском праву, као што ћемо одмах видети, застарева својинска тузба. Неки сматрају да та појава постоји и у нашем праву. Ми, међутим, спадамо у ред оних правника који поричу могућност да у нашем систему, тј. у систему Српског и Аустријског грађанског законика застарева својинска тужба. Изнећемо разлоге за овакво мишљење. Старији законици, у које убрајамо и Француски грађански законик (Code civil), као и Аустријски и Српски грађански законик, и теорија која се развила на основу тих законика застарелост и одржај сматрају као два појавна облика исте-усханове. И једне и друге cv то застарелост yraesciplio extinctiva која гаси могућност принудног остварења права, a одржај praescriotin acguisitiva која води губитку права за титулара и стицању тога права узукапији (usucapio) за квалификованог држаоца. Ти законици говоре на истом месту и о застарелости и о/ одржају. Модерни законици, као на пример, наш Општи имовински законик, затим Немачки грађански законик и швајцарско право (Швајцарски грађански законик и Швајцарски законик о облигацијама) сматрају застарелост и одржај као две засебне правке установе и говоре о њима на различитим местима. Тако, Српски грађански законик говори о застарелости и одржају у §§ 922—950, a Аустријски грађански законик у §§ 1451—1502. Општи имовински законик, међутим, говори о застарелости само као о једном од начина престанка облигација у чл. 625—635 и у чл. 950. (Законик још на неким местима говори о застарелости правних моћи из неких облигационих односа, но то су у ствари преклузивни рокови.) Овај исти законик говори посебно о одржају као о једнрм од начина стицања стварних права у чл. 45 —46 и 91—92. Немачки грађански законик такође говори о одржају у §§ 937—945 као о једном начину стицања својине, док о застарелости говори у општем делу, у §§ 194—225.
19
О МОГУЋНОСТИ ЗАСТАРЕВ Alb A СВО ЈИНСКИХ ТУЖБИ