Анали Правног факултета у Београду

Изнећемо прво схватање застарелости у Немачком грађанском законику јер je y њему та установи., веома доследно и правнотехнички заокруиьено уређена. На тај начин биће нам лакше да правимо поређења са нашим системой застарелости и да извлачимо заюьучке. У Немачком грађанском законику, насупрот рецимо Општем имовинском законику, застарелост je престанак могућности цринудног остваревьа не само облигационих права него _свих 'субјективних права. То je због нарочитог схватања субјективног права у том -Закбнику. Стариј a теорија сматрала je субјективним правом сваку „власт воље“ коју заштићује обј активно право. Дакле, не само овлашћења дрема другим лицима-, него на пример, и отказ, одрицање од наследства, право прече куповине, тражење поништења рушљивог правног посла, дакле и облике „власти воље“ корима не одговара туђа обавеза. Немачка теорија ове последнее облике „власти воље“ разликује од правих субјективних права и назива их „правима на преиначенье права“ (Rechtsänderungsrechte) (2). С друге стране, Немачки грађански законик увео je у појам субјективног права један нов елемент захтев (Anspruch, руски притязание). Захтев, 1е сличан римској actio, али није с њом истоветан. По римском праву субјективнсг право се •могло бстварити ако je закон или претор дао титулару права нарочиту actio за оствареьье права. За свако право постојала je друга actio. Но у немачком праву у сваком субјективном праву постоји један општи епемент захтев. Дефиницију захтева даје § 194 тога законика по коме je захтев „право тражити од некога неко чињење или пропушташе[...]“. То je, дакле, могућност да се принудним путем тражи од неког конкретног лица конкретно чињење или пропуштагье. Према немачком праву захтев није остварење субјективног права принудним путем него мргућност да ■се на основу субјективног права тражи једно одређено чшьен>е или пропуштање од одређеног лица. Застарелости подлеже само захтев не и субъективно право , у целини. По губитку захтева субјективно право постоји и даље. Ако обавезно лице из субјективног права добровольно учини нетто или пропусти нешто што одговара субјективном праву, то je учшьено на основу права и ту се не поставља питање неосновног обогаћења или неког противправног стааа. Али, титулар права, овлашћено лице из права, више не може тражити од обавезног лица то чиљење или пропуштавье. Право, дакле, не мора да се претвори у природну облигацију као што je случај у облигационим правима. И својина, стварно право, има захтев. Повредом својине, рецимо одузимањем предмета својине, власник стиче захтев да тражи од лица које je повреду учгшило да врати ствар: одређено чињење од одређеног лица. Но и тај захтев својинска тужба подлеже застарелости. Ако рецимо лице које je ствар одузело, или код кога се ствар иначе налази држалац ствари, држи ствар код себе за време општег рока застарелости те власник за то време не тражи повраћај, а нема квалификоване државине која би довела до одржаја својинска тужба застарева. Тада држалац, па био он машьив или несавестан, не може

(2) Оно што смо ми за разлику од субјектЧвних права, назвали „правном моћи“, представља изјаву во.ъе којом се не може од другог лица тражити извршеше ма какве обавезе, али која утичу на постанак. престанак или промену остаяих субјективних права (Вид. наш уцбеник: Увод у грађанско право, ГУ издаше, с. 111 и сл.)-

20

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА