Анали Правног факултета у Београду

више бити успешно тужен, према гьему je застарелошћу престао захтев. Но право својине није престало пошто није дошло до одржаја. Оно чак није поехало ни природно право. Ако држалац врати ствар власнику, или он дође на други начин до ствари, његова својина на ствари простире се у целости као и раније. Ако ствар изиће из државине држаоца према комС je власников захтев застарео и пређе у државину другое лица, према њему тече нови захтев и траје до краја рока застарелости. Пакле. застарева само реивиндикација, својинска тужба као једна врста захтева, не и својина као субјективно право (3). Аустрјски и Српски грађански законик као ни Code civil не Яознају захтев у том смислу. И у тим правима се употребљава понекад тај израз (мислимо на теорију а не на текстове наведених закона), али не у смислу § 194 Немачког грађанског законика већ кар јриноним тужбе у материјалном смислу. Ауужба у смислу- je нетто друго него захтев по немачком праву: то je могућност принудног остварења права. Она се разликује од тужбе"Пу г ’формалном смислу по томе што je ова само формална могућност дй ссГсвако лице обрати тужбом суду (дакле, једно лично уставно право као, на пример, право молбе и петиције органима јавне власти, или уставно право подношена жалбе) док je тужба у материјалном смислу сама утуживост (у смислу принудног остварења) субјективног права, дакле елемент, или, ако се хоће, атрибут субјективног права. Али у тужби у материјалном смислу, како je ми; схватамо, нагласак није на одређеном понашању конкретное обавезног лица чшьеьу или пропуштању него на имовинском ефекту које обавезно лице мора да престира (4). Но чак и када бисмо захтев схватили онако како га схвата Немачки грађански законик не бисмо морали нужно узети солуцију да и стварноправни захтеви престају застарелошћу. Наиме, и по том законику има захтева који не престају застарелошћу. Тако не застаревају породичноправни захтеви за „успостављење стања у будућности које одговара породичноправном односу“ § 194, ст. 2, као ни облигационоправни захтеви ако je потраживање обезбеђено хипотеком или ручном залогом § 223. Такође ни по немачком праву не застаревају неки други захтеви, на пример, зехтев за утврђивање граница, за деобу сусвојине и заоставштине. 2. Они наши писци који сматрају да и код нас застарева реивиндикација, а то су махом они који сматрају да се и у наш правни систем може пренети појам захтева из немачког права,, заснивају csojè мишљење на § 930а Српског грађанског законика који гласи; „Ако у смотрењу застарелости законом није друкчије наређено, онда сва права према дру-

(3) У римском праву била je слична еитуација. У ранијем римском праву постојале су тзв. actiones регрешае, тужбе које je одредко сам закон и ко je нису престајале временем, и actiones temporales које je увео претор и које су трајале годину дана. Цареви Хонорије и Теодоси.(е увели су (У првој половини V века наше ере) ошпти рок застарелсх:ти за све тужбе од тридесет година или изузетно четрдесет. Тиме je била обухваћена и реивиндикација. И ту je дакле настала ситуација да власник има голу евојину за коју не постоји заштита.

(4) Практична разлика између ова два схватања види се, на пример, у облигацијама у којима дужник дутује чшьеше intuitu personae. Овде тужба, или ако ее хоће захтев, не може бити управл,ена на чињеље дужника, редимо на певагье, него на имовЈгнски интерес који поверилац има од његовог чињења дакле одређени таовински ефекат. Исти je елучај у облигацијама где je престапија у нечињењу.

О МОГУЋНОСТИ ЗАСТАРЕВАЊА СВОЈИНСКИХ ТУЖБИ