Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

гоме, ма била у јавне кньиге заведена, или судом утврђена, губе се, по правилу ако се за двадесет и четири године не употребе, или се за толико времена противу туђег присвајања ништа не чини“. Аустријски писци пак, који имају слично мишљење, заснивају то на § 1479 Аустријског грађанског законика који гласи: „Дакле сва права према трећем, па била она у јавне кььйге уписана или не, престају по правилу неупотребом највише за тридесет година или ћутањем за ово време“. Граматички тумачећи ове текстове, можемо заиста наћи известан ослонац у њима за тврдњу да својинска тужба, па чак и својина застарева. Ти текстови говоре о правима која су заведена у јавне књиге, што указује на стварна права, а § 930а Српског грађанског законика чак говоре о „присвајању“, што свакако указује на својину. Додуше, у тим текстовима постоји и ограђивање „ако законом није друкчије одређено“ (§ 930а) и „по правилу“ (§ 1479), а под изузетак у смислу тог ограђивања могла би доћи и својина. Но тај аргумент je само формалистички и споредан. Главки разлози због којих својинска тужба не може да застари у нашем праву леже у само) систематики наведена два законика. По Лазару Марковићу „разлог што се не допушта застарелост својине као такве независно од одржаја лежи у тој околности, што таква застарелост. не бистварала од једног фактичког стања правно стање, у чему je суштина застарелости. Код застарелости својине тога нема, јер нема одређеног лица коме би застарелост својине услед неупотребе користила. Својина се разликује од осталих стварних права тиме што она не предпоставља постојање једног_ обавезног лица,-коме би застарелост својине као такве могла користити[...]“ (5). Аустријски писац А, Еренцвајг (Ehrenzweig), познати аутор једног стандардног уџбеника грађанског права, незастаривост својинске тужбе заснива на § 1459 Аустријског грађанског законика по коме: „Права човекова над својим радшама и својом својином[,..] користити се, не подлеже застарелости[...]“. Користити се или не својом својином je јавноправно овлашћење (како бисмо данас казали, лично уставно право, или како су раније звали ius тетае facultatis) и из тога разлога ни својинска тужба не може да застари (6). Но поред ових разлога можемо навести још неке. Пре свега можемо поћи од самог разликовања апсолутних и релативних, тј. облигационих права. Постоји ли између апсолутних и релативних права суштинска разлика ко ja утиче на могућност застаревања једних или других. Видели смо да je Л. Марковић позитивно одговорио

(5) Лазар Марковић: Грађанско право Општи део и Стварно право, Београд, 1927, с. 435. Ово схватање je опширније изнето у гьеговом чланку у .Архиву“ из 1912.

(6) Ehrenzweig, System des österreichischen allg. Privatrechts, 1/1, 1925, 282—83. На другом месту (с. 288) наводи непрактичное! и извештаченост конструкције о застарелости реивиндмкације уз истовремено незастаревагье својине. Он тврди да je та конструкција „[...] за ум лайка неехватљива авантура правничке вештине!“. Други познати ауетријски писац, Хајнрих Кланг, такође заузима став против застарелости својинске тужбе (Вид. Klang: Kommentar zum allg. bürg. Gesetzbuch, koментар уз § 1479). Његов главки разлог je непрактичност ове застарелости. Насупрот томе неки други аустријски писци, махом старији, као Унгер, Штубенраух (Stabenrauch), Крајнц (Krainz) сматрају да својинска тужба застарева.