Анали Правног факултета у Београду

на то питање. По њему застарелост се не слаже са самом природой и функцијом својине. И ми ћемо нешто рећи о томе. Облигациона права су правно-нормативно пртпуна субјективна права, као и бегала - субј активна права) Али економски, у одређеном смислу, она нису потпуна.'.Економска функција; облигационих права Je промет робе, пренос економскШГ'добара саједног имаоца на другог путем размене, или правном терминологии ом речено, са једног субјекта на други. Но роба правнички речено објект права пренета je у целини са једног субјекта на други тек онда кад je прибавилац стекао употребну вредност те робе. Тек je тада „уговор испуњен“. Дотле, док уговор није испуњен, прибавилац, или ширим појмом изражен, поверилац присваја само прометну вредност робе објекта права (најчешће ствари). На пример, ако поверилац потражује "од дужника десет хиљада динара по уговору о зајму, он присваја само прометну вредност новца не и новац као новчанице, телесне ствари које као такве имају одређену употребну вредност. Или ако je Примус купио ствар од Секундуса, док се купљена ствар не преда тј. док Примус не буде у стању да користи употребну вредност купл>ене ствари, Примус присваја само прометну вреднрет те ствари. У томе je економски смисао правног израза (7). Потраживање, дакле, већ улази у имовину повериоца као скупа права и обавеза, али предмет потраживагьа се не налази у имовинској маси повериоца у натуралном облику, у облику употребне вредности. У томе je смисао тврдкье да облигациона права економски нису потпуна. Према томе, ако поверилац не користи своје овлашћење да дужника принудним путем натера на извршегье његове обавезе да пренесе на повериоца употребну вредност ствари, тиме je само пропустио да унесе ту ствар у своју имовинску масу, да оствари у имовинској маси крајњи акт размене чија je правка „форма“ облигационоправни однос. Други je случај са стварним правима (ко ja су овде за нас интересантна из трупе апсолутних права). Стварно право управо значи присвајање употребне вредности ствари. Ако ствар предмет стварног права изађе из државине власника, наста je обрнута ситуација од оне у облигационим правима: само право ie у имовини влаенгша, али предмет права, ствар, није у његовој имовинској маси. У случају облигационих права, ако дужник не плати, не испуњава доспелу обавезу, „вређа“ право повериоца, али та повреда je у томе што ни je остварио економски ефекат обавезе пренос имовинске вредности. Но ако ствар изађе из државине власника без његове воље, ту имамо повреду друге врсте: ту je држалац повредио једно економски већ остварено право,— без овлашћења смањио имовинску масу власника. Из тога даже произилази да док je невршење обавеза из облигационих односа повреда повериочевог права, дотле je државина без пристанка власника или другог титулара стварног права стање супротно праву. Ако се застарелост може схватити као зедна „казна“, санкција према немарком повериоцу који на време није тражио принудно извршење свога

(7) Вид. опшкрније о том проблему у нашем чланку: Својина и имовина, „Анали Правног факултет-а у Београду“, бр. 1/53.

23

О МОГУЋНОСТИ ЗАСТАРЕВАВЬА СВОЈИНСКИХ ТУЖБИ