Анали Правног факултета у Београду

34

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

бб) Од способности да се опажања фиксирају у сећању, да се запамте а то, поред осталог, нарочито зависи од интересовања ко je се код сведока појавило у моменту опажаља; и вв) Од способности сведока да репродукује, да искаже оно што je опазио и упамтио. Поред анализе и оцене исказа једног сведока, треба имати у виду да се у току поступка ньегов исказ проверава исказима и других сведока; даље, признање оптуженог обавезно се проверава другим доказима, итд., или, другим речима, анализа и оцена доказа у кривичном поступку обухвата како сваки од њих посебно тако и њихову међусобну повезаност и условл>еност и само на тај начин се код судије ствара представа о истини, тј. о стварности. Све ово представља активну операцију ума органа кривичног поступка у оцени тачности чулних запажаньа других лица, а самим тим и њихово мишљење о истинитости чшьеница, мишљење које они заснивају на основу података прикушьених у току поступка. Разумљиво je да при томе нису исклучене заблуде, али напред je истакнуто да марксистичка дијалектика не искључује релативност истине, премда je не своди на ньу. Према томе, и евентуална могућност заблуда не сме да изазива сумњу у могућност откривања истине. Од активности органа кривичног поступка зависи да ли ће те грешке и заблуде бити сведене на минимум па и сасвим искључене, а тиме и чшьенично стање правилно и у потпуности утврђено. А то je, несумњиво, питање праксе. IV. Недостаци чињеничног стања, као што je напред изложено, могу бити у његовом погрешном утврђењу или у његовом непотпуном утврђењу. И поред извесног, у процесној литератури израженог скептицизма у односу на могућност и целисходност разграничена ових двеју ситуација (22), треба покушати са њиховим разграничением. 1) Погрешно утврђено чшьенично стање обично се објашњава као погрешно закључивање о чињеницама, као погрешай чшьенични закључак (23). Тај закључак односи се на доказивање о постојању односно непостојању чињеница важних за одлуку (24). Тако, на пример, Цуља сматра да je чињенично стање погрешно утврђено када суд узме за доказану неку правно релевантну чињеницу која у ствари не постоји, или када суд узме да није доказана или да не постоји нека правно релевантна чињеница ко ja у ствари постоји (25). Не може се рећи да се закључком о постојању односно непостојању чшьеница у потпуности објашњава и сам појам „погрешног чињеничног стања“. Несумњиво je да je овде заиста реч о закључивању, а оно je погрешно због тога што управо одређени закључак суда не произилази из чшьеница ко je се узимају као доказане.

(22) Поред мишљења наведеног у белешци 3 овог чланка. такву сумњу изражавају и коментатори Закона о парничном поступку Др. Боривоје Познић и др., изд. „Нове администрации е", Београд, 1957, с. 319.

(23) Објашљења, с. 287.

(24) Др. Тихомир Васиљевић: Коментар Законика о кривичном поступку, Београд, 1957, с. 340.

(25) Др. Срећко Цул>а: Грађански парнични поступак ФНРЈ, Загреб, 1957, с. 530. Премда Дуља обрађује ово питање са аспекта парничног поступка, оно се може применит и на кривични поступак, jep je уистини реч о идентчној ствари. Међутим, Дуља не инсистира на разликовању погрешног од непотпуног чињеничног сташа, jep иако на изложени начин објашњава погрешно чињенично стање, он даље наводи да то представља не само погрешно већ и непотпуно утврђење чињеничног станьа.