Анали Правног факултета у Београду

ПИТАНЬЕ РИЗИКА ПО ЖЕНЕВСКИМ УГОВОРИМА

45

се декларациям изјашшавају да ли уговор сматрају још важећим или не. Странка која би хтела одржати уговор у важности морала би судски оправдати своје тврђење да немогућност не постоји, односно да нема утицаја на правки однос у целости. Странке могу у женевским уговорима одредити различите рокове доспелости за обавезу сваке од ньих за случај привремене немогућности испуњења. У том случају je дужна она страна у корист које je одређен краћи рок, без одлагања телеграфски' обавестити другу странку какву одлуку he донети у погледу важности уговора (Цитрус 13.4, Мекано дрво 18.4). Према становишту правних поредака, свака странка je дужна сносити оне трошкове које je сама учинила: пошто се уговор раскида, нема разлога да их сноси друга страна уговорница, Такво становиште je заступала и југословенска делегација при разматрању нацрта уговора. То je било и становиште Удруженог крал>евства, Италије и Турске (Commentaires Е/ЕСЕ/169, E/ECE/IM/WP 5/9). Међутим, у уговорима je на посебан начин уређено питање трошкова. Одређено je да се странке накнадно договоре о подели трошкова (Опрема 188 10.4, 188 А 25.4, 574 10.4, 574 А 25.4). Мислило се да то питанье реши арбитар тражећи праведно решење (amiable accord). Тиме je било усвојено становиште Швајцарске и Шведске? које су тврдиле на основу праксе, која се показала у прошлом рату, да je немогуће трошкове поделити према неким општим принципима. Уговори о опреми су изгледа усвојили у погледу одступања од уговора становиште енглеског права: ако je странка из било којег разлога одступила од уговора, такво одступање нема утицаја на тражбине ко je су већ доспеле (Опрема 188 12.1, 188 А, 27.1, 574 А 27.1). Ову клаузулу су предложило Холандија и Удружено краљевство, са образложењем да желе тиме спречити поништење уговора који се већ почео извршавати. Ако се има у виду постојање узајамности облигација обе странке, против такве клаузуле нема приговора. Али, ако се уговорни однос (куповине и продаје) не сматра узајамним, и према томе није већ обављено испуњење зависно од испуњења друге странке (ко je још није доспело), долазимо до резултата до којега доводи енглеска унутрашња пракса, према којој странка која je већ испунила своју тражбину нема право тражити повраћај онога што je дала иако je друга странка због немогућности испуњења ослобођена своје обавезе. Такво становиште ce y основу коси са становиштем континенталних поредака, а ипак би могло да у спору дође и до такве интерпретације jep се из садржине не види јасно да ли женевски уговори сто je на супротном становишту. Доцньу у вези са накнадном немогућношћу испуњења помињу само неки женевски уговори; одређују само да се уговор не може раскинули (једностраном изјавом) ако je у доцњи поверилац (Опрема 10.3 у вези са 8.7, 188 А 25.3 у вези са 11.7, 574 10.3 у вези са 8.7, 574 А 25.3 у вези са 11.7) или ако je у доцњи дужник (Опрема 188 10.3, у вези са 7.5, 7.7, 574 10.3 у вези са 7.5, 7.7, 188 А 25.3 у вези са 20.5, 574 А 25.3 у вези са 20.5). Други уговори не помишу могућност насталу за време доцње једне или друге странке.