Анали Правног факултета у Београду

дискусЛја

161

до иза Дубровника може третиратк каа једна економска делина са осталим пре свега континенталним деловима исге ове републике. Зар јужни делови Далмације У економском погледу нису y највећој мери слични суседним деловима Бооне и Херцеговшге и Црне Горе који представљају залеђе тог релативно уског приморског појаса? To исто важи и за поједине јужне делове Србије који имаЈу више заједничких ; економских одлика са појединим северним областима Македоније и Црне Горе него са суседним деловима саме Србије. Најзад, то ce исто може рећи и за североисточне делове Босне који ce налазе на десној обали Саве и за одговарајуће делове Хрватске односно Славоније на левој обали исте реке. Славонија ће свакако увек имати далеко више заједничких економских и сличних интереса са севернима и источнима деловима Босне и северозападним деловима Србије него са Ликом, Кордуном и Далмацијом. Могућно je навести још сличних примера али то не чиним због недостатка времена. Све ово чини потребним и нужним не само доношење друштвених планова који ce односе на територије појединих општина, република, итд., него ce мора водити рачуна и о томе да ce израђују и доносе потребне одлуке и планови који he полазити са одређених регионалних аспеката, при чему би ce планирао развитак привреде на појединим подручјима која he представљати посебне економске целине и чије ce границе не морају поклапати са постојећим гранидама данапгњих политичко-територијалних јединица. Проблеми везани за регионалне аспекте привредног развитка појединих земаља нису, разуме ce, ништа ново. У капиталистичким земљама, под утицајем концепција класичне школе, дуго ce веровало да ће механизам тржшпта и цена аутоматски успостављати равнотежу y погледу развитка производних сната на читавој територији једне државе. Али када до тога није дошло, односно када je ова равнотежа, тамо где je она евентуално унеколико и постојала, непрестано била нарушавана, када су, на пример, y Енглеској, Француској, Италији, САД, итд., многа остала привредно потпуно неразвијена и запуштена, што je изазивало знатне тешкоће и диспропорције y економици тих земаља, буржоаска наука ce озбиљније почела бавити овим питањима. У Немачкој ce овим баве, после Ј. X. Тинена (Ј. H. Thünen), нарочито А. Вебер (А. Weber), A. Леш- (A, Lösch) и др., y Шведској Т. Паландер (Т. Palander), y Италији У. Пагш (U. Papi), y Француској Ж. Ж. Мериго (Ј. G. Mérigot), Р. Жандарм (H. Gendarme), y САД. Изар (W. Isard), A. Гликсон (A. Glikson), Џ. Фројтел (G. Freutel), итд., итд. У наведеним земљама овим проблемима баве ce и разне високе државне установе, разне посебне институције и сл. Ове државе предузимале су и «из конкретних мера, доносиле су и доносе поједине регионалне планове који треба да омогуће привредно подизање неразвијених подручја, (На пример, y Великој Британији ове мере ce предузимају већ од 1929 и од 1936, a нарочито од 1945, y Француској ce настоји да ce привредно развију заостале области y јужним деловима земље, y Италији ce чине озбиљни напори да ce помоћу посебних мера и регионалних планова омогући привредни успон јужних покрајина, y САД су опште познати резултати који ćy постигнути y долини реке Тенеси и слично).