Анали Правног факултета у Београду

ПРИЛОЗИ

307

тизација друштвенег живота, што je без сумње законитоот y развитку социјалистичког друштва, поистовјећивала са децентрализацијом функција друштвеног управљања како y економској, тако и y политичкрј, a и y другим сферама живота. Чини ce да спровођењем децентрализације нијесу увијек и истовремено остављане или изграђршане и одговарајуће централне полуге које би могле да одрже једииство овако разуђеног механизма и да онемогуће злоупотребу овлашћења и самовољне поступке разних друштвених организација и појединаца. Негативне појаве y нашем друштвеном животу о којима je било ријечи y Писму Извршног комитета СКЈ и Говору друга Тита y Сгглиту, као и на друтим мјестима, последица су, добрим дијелом, овим створене објективне ситуације која je омогућавала рађање субјективних слабости и онога што ce код нас назива ~децентрализованим бирскратизмсм“. Сматрам да су поменуте слабости субјективне природе не зато што не би произилазиле из одређене објективне ситуације него зато што je постојање или измјена такве ситуације y домену наших моћи. Није ријеч, дакле, о неподобнрсти система самсуправљања него о његовој неодређености или о нужности извјесних корекција y начелно и суштински истом систему. Тако, један од значајних недрстатака y нашем систему самоуправљања састоји ce, мислим, y непостојању или неразвијености одговарајуће друштвене контроле која би доприносила онемогућавању како доношења незаконитих аката, тако и сваке дјелатности која je y супротности с општим интересима друштва. Са општом децентрализацијом која je код нас извођена и друштвена контрола je била углавном децентрализована, сем ошптеполитичке контроле која по себи не може бити оперативна a тиме и довољно ефикасна. С друге стране, децентрализована контрола y области заштите општих интереса омашује. У првом реду зато што ce децентрализовани контролни органи не налазе y таквом положају да могу доносити непристрасне судове. Они су увијек зависни од нижих органа власти и управљања и упућени су на заштиту њихових интереса који ce увијек не морају поклапати са општим. Исто тако и масовна контрола од стране радног колектива y једној привредној организацији није по себи довољна из два разлога. Прво, ова контрола није довољно стручна и није y стању да запази ни све оно што je прртив интереса кслектива. Другс, с рбзиром да не пвстсји аутсматскс прклапање између ужих и спштих интереса, радни кслективи ће пе правилу бити саглаони са сним рдлукама или he сами дснрсити снакве рдлуке крје иду y прилсг њихрвим рпипљивим личним интересима. У вези са рвим, ксд нас ce мрглр наићи и на извјесна идеалистичка схватања. Наиме, пснегдје ce истицалс да радни келективи самим тим што су дио радничке класе не мсгу дјелсвати супрртнс интересима своје класе, рднрсно рпштим интересима, самс акр слобрднр одлучују, кар кслектив, y рквиру ршлтих нсрми. Разумије ce да су еваква схватања нетачна јер сна пслазе рд тсга као да je радничкрј класи пр прирсди иманентнс да буде прогресивна и да збсг тсга мсра да дјела не самс y свем негр и y спштем интересу. Међутим, радничка класа je прегресивна