Анали Правног факултета у Београду

308

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

не зато што јој je то урођено него зато што ce налази y таквом друштзеном положају који јој диктира прогресивну друштвену и историјску улогу. У ситуадији кад je радничка класа потчињена, њена борба за своје ослобођење je прогресивна јер води ка успоставлзању напреднијег начина производње. Али, то још не значи да je и свака њена конкретна акција ■најцелисходнија, с обзиром на постојеће услове. Међутим, радничка класа остаје стално прогресивни чинилац јер она и своје негативно искуство користи ради постизања својих основних циљева који су стално прогресивни. У ситуацији када je радничка класа владајућа њој такође објективни положај -налаже прогресивну друштвену улогу. Али, да би она као цјелина могла остваривати ту yriory кроз конкретне акције, она прије свега мора створити одговарајући механизам друштвеног управљааа који ће како сваки дио радничке класе тако и сваки дио друштва и сваког лојединца поставити y такав положај да не могу своје интересе заснивати супротно интересима радничке класе као цјелине, односно друштва као цјелине. Али, управо тај положај захтијева, порвд осталог, и постојан.е једне спољне централизоване контроле која he сигнализирати свако одступање радне организације или друге асоцијације или појединца од општих прописа и општих интереса. Недостаци и слабости које су ce појављивале y нашем друштвеном животу нијесу, дакле, последица система самоуправљања као таквог него чињенице да ce могло поступати незаконито или супротно општим интересима a да ce зато није увијек и на вријеме знало или да ce није реаговало на одговарајући начин. To je опет последица одређених схватања да ce индивидуални, колективни и општи интереси y социјализму усаглашавају више аутоматски и стихијно и да je за то гготребан мањтг степен ошптег усмјеравања и друштвене контроле него што ce то показало y лракси. Механизам друштвеног самоуправљања који ce изграђује код нас не може имати за циљ омогућавање дјелатности појединаца према личним жељама и хтењима, нити би то значило ослобођење личности, него да iix доведе y такве услове да они своје личне захтјеве усклађују према друштвеним могућностима. Међутим, да би појединац, радни колектив или ужа друштвено-политичка заједница сазнали што je заправо могуће и нужно, они прије свега треба, да прихвате норме које доноси друштвена заједнида, y чијем су формулисању сами непосредно или посредно учествовали, све док ce оне не промијене одговарајућим друштвеним поступком. Али, оно што овдје треба нарочито подвући то je да оно што препоручују и захтијевају друштвене норме које доноси заједница није само по себи скоро никада потпуно равно личним захтјевима и ономе што појединци, колективи или друте асоцијације сматрају својим ближим интересима. Отуда тај процес усаглашавања личног са друштвеним, захтијева увијек савладавање одређених супротности. С друге стране, то говори и о могућности кршења општих норми ако ce њихово извршење