Анали Правног факултета у Београду

ПРИЛОЗИ

309

не обезбиједи одговарајућим средствима. Зато опште норме морају бити дате y императивној форми a не y виду неких савјета и препорука, сем ако нијесу y питању норме које нијесу од битне важности са гледишта општег интереса. Обавезност правних норми не потиче ни y социјализму само од карактера онога што оне препоручују него и од форме y којој су дате, односно од санкције која иза њих стоји. Међутим, само постојање правних норми, па ма оне предвиђале и врло оштре санкције, без одговарајуће друштвене контроле која би обавјештавала да ли ce no њима заиста и поступа и омогућавала одговарајућу реакцију надлежних органа не би значило много. Зато наш Преднацрт Устава и афирмира принцип демократског централизма на коме треба да почива и изграђује ce наш друштвено-политички систем. У Пренацрту су јаче изражени, него што je сада случај, неки моменти цбнтрализма који треба да допринесу већој кохезији и ефикаоности механизма самоуправљања, не дирајући при том y самоуправна права. Да ли је при том нађена права мјера y односу између централизма и дедентрализације и да ли су обзебијеђена довољна средства за ефикасно функзионисање читавог механизма, нарочито y економској сфери, питање je y које ce овдје не може улазити. Али један од инструмената који ce изразито подвлачи y Преднацрту Устава и који ће свакако позитивно дјеловати на читав систем јесте друштвена контрола. Друштвена контрола ce y Пренацрту y првом реду истиче као контрола уставности и законитости правних и нормативних аката од стране судова, представничких органа, друштвено-политичких оргагшзација, итд. Затим ту долази и тзв. самоконтрола y оквиру појединих радних организација и асоцијација. Потребу контроле законитости и установности заиста није потребно доказивати, али ce може поставити, питање да ли je обезбеђење легалитета правних и нормативних аката првенствени проблем друштвене контроле код нас. Мислим да ce може са сигурношћу рећи да то није једини вид неопходне контроле. He мање значајан je онај вид контроле који би пратио активност разних друштвених органа не само кроз нормативне акте које они доносе него кроз читаву активност и пословање. Контрола која би водила рачуна како о извршењу закона, тако и о разним видовима изигравања закона и поступања мимо закона, требала би, по мом мишљењу, да буде једна стручна и административно-оперативна друштвена служба. Она би требала да,6уде довољно развијена и централизована (на савезном нивоу када je ријеч о заштити општих интереса) јер би једино онда могла успјешно да обавља свој задатак. Она, разумије ce, не би доносила обавезне одлуке него би служила као' информатор надлежним органима који су позвани да доносе одлуке. С обзиром на овакав свој карактер ова контрола би могла и требала да даје и мишљење о целисходности одређених аката, без бојазни да he ce тиме нарушити принцип самоуправљања јер та мшшвења не би сама по себи била обавезна. Међутим, она би представљала важан елемент за могућност реакције дрзгштва преко одговарајућих органа, као што су представничка тијела и друштвено-политичке организације. Она би знатно допринијела