Анали Правног факултета у Београду

556

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

je ненатегнуто, убедљиво и очевидно израз једног дугог претходног студиозног рада на овим проблемима. Систем који je аутор изабрао да прикаже поједине моделе политичких система дајући их кроз карактеристичне примере „великих“ ипо правилу старих политичких система, овде се и научно показује као успешан, а нарочито педагогики оправдан. Може се ипак и у овом делу поставит питање потребе нешто ширег давања теориских шема односа карактеристичних за поједине моделе, иако би то можда допринело оживљавању превазиђеног шематизма али би и отворило могућност прецизнијег одвајања неких сличних, мада не и истоветних облика. На истој линији би се налазило и указивање на потребу потпуније обраде улоге судова у појединим политичким системима, а нарочито „политизирајућег“ суда у САД. Најзад просторна ограниченост je приморала аутора да неке занимљиве проблеме локална самоуправа и политички систем, судбина облика непосредне демократије, итд. само дотакне или чак потпуно изостави. Несумњиво најбољи редови у овом делу књиге су дати у осврту на кризу буржоаске демократ) е у савременој епохи. Преглед основних облика и узрока ове кризе je у пуној мери потврдио закључак аутора да „криза буржоаске демократије не може се решит на преживелим основама буржоаских класних односа [...]“. Међутим овакав став аутора je далеко од догматистички оријентисаног потпуног негирања сваког значаја буржоаске демократије у савременом друштву. Док je у разради демократских политичких система буржоаског друштва дело и актуелно и целовито, дотле су аутократски политички режими дати и знатно краће и претежно кроз већ историске примере. Ситуадија. аутора je и овде била знатно тежа него у претходним поглављима. Аутократски политички системи су далеко мање обрађивани у литератури а приступ аутентичним изворима, сем из историске дистанце, готово je немогућ. Ипак мислим да je било потребно направит макар мали осврт на неке сада постојеће аутократије а нарочито на Шпанију или Портуталију. Ово би било врло значајно баш зато да се још уверљивије потврди иод аутора заступана тачна теза да у буржоаском друштву аутократски политички облици нису случајна, атипична појава. У трећем делу посвећеном политичким системима социјалистичких земаља претежан простор je дат политичном систему СССР, док су политички системи осталих источноевропских земал>а дати сасвим сумарно. Потпуно je изостала обрада политичких система ван европског континента (на пример савремене Кине). Са становишта система излагања прихваћеног у целој књизи оваква структура се може разумети. Но ипак она само указује на управо хитну обраду баш таквих проблема са становишта политичких наука. У целом делу преовлађује у нашој политичкој мисли већ развијена теза која на најнепо средни)и начин потиче из ставова класика марксизма о социјалистичкој димократији као нужном облику политичке организације друштва у прелазном периоду од капитализма ка комунизму. Супротстављајући ову тезу реформистичким схватањима П интернационале (joui увек актуелним у савременим политичким наукама) о потпуно j аутономности политичких система од њихове класне садржине, с једне стране, и о аутоматском детерминизму политичких система друштвено-економском базом (стаљинистичка схватања), са друге, аутор се посебно задржава на потреби сталног вођења рачуна о разликовању политичког система и класног типа државе. Из њиховог међусобног односа проистиче закључак аутора, ослоњен у пуној мери на Програм СКЈ, који гласи: „Значи оно што je са гледишта класне суштине обележено као диктатура пролетариата било je са гледишта политичке форме нови, виши облик демократије, демократија каква одговара потребама радничке класе“ (с. 154). У анализи политичког система СССР учињен je успешан покушај да се у разводном нуту који je систем прешао пронађу узроци његове касније