Анали Правног факултета у Београду

СТВАРАЊЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ДРЖАВЕ 1918 ГОД,

285

Енглеска и Америка санкционишу у овим говорима (Лојд Цорџа и Вилсона ■— Д. Ј.) консервирање Аустро-Угарске и тиме фракционисање наnïer народа“ (12). Због тога je Трумбић у име Југословенског одбора дао изјаву протеста коју су „Тајмс“ и други листови у Лондону објавили 11 јануара, (13), а истовремено je предлагао престолонаследнику и српској влади да се савезницима упути нота у којој ће бити заузет став према поменутим говорима а у смислу Крфске декларације (14). Слично je било и са српском владом. Обавештена преко својих дипломатских представника код савезничких влада и убеђивана да су говори само последица војне ситуације и да се политичке изјаве могу мењати како се она мен>а (15), влада je ипак оштро реаговала. Поводом интересовагьа америчког дипломатског агента код српске владе на Крфу Персивала Доџа о импресијама ко je су на председника српске владе оставили говори Лојда Џорџа и Вилсона, Пашић му je поручио да je „утисак говора Лојда Џорџа јако изненадио све и произвео велико разочарење и бригу за будућност и слободу српског народа. Судећи по говору [...] изгледа да je напуштен принцип сваког народа да сам одреди своју судбину, своју слободу и независност. Ништа не говори о Југославији, која би по своме географском положају једна могла бити озбиљна и јака брана аустронемачком надирагьу на Истоку преко Балкана [...] Такву исту погрепжу чини и Вилсон [...] Транш се слобода народа, a остављају се 43 милиона туђих народа у Аустрији да служе германској милитаристичкој политици [...] Ето зашто je говор Лојда Џорџа произвео најгоре утиске“ (16). Користећи општу атмосферу насталу услед идеја Октобра и совјетског декрета о миру и одређене слабости Антанте у тој ситуацији, Пашић je 17/4 јануара упутио владама Француске, Енглеске и САД врло одлучну и опширну ноту којом je од њих тражио објашњења поводом говора Лојда Џорџа и, позивајући се на принцип самоопредељеља народа и равноправности великих и малих народа, оштро протествовао што јутословенске националне аспирације нису у говору споменуте. На крају те ноте, Пашић je стављао до знања великим савезницима да je у питању животни опстанак Јутословена „који je јако скопчан с успехом овога рата који се води у име правде и слободе народа и по коме he историја судити да ли je принцип народног самооцредељења доиста победно или je закопан са пропашћу српско-х]lватско-€ловеначког народа“ (17).

(12) А-ЈАЗУ, А-ЈО, ев. 115 концепт Трумбићевог писма из Лондона од 24. I 1918 С. ПротиЬу.

(13) Ф. Шшдић: Документа о постанку Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1914—1919, Загреб, 1920, 112—113.

(14) А-ЈАЗУ, А-ЈО, св. 39 телеграм А. Трумбића из Лондона 12. I 1918 престолонаследнику Александру и Н. Пашићу.

(15) А-ЈАЗУ, А-.ТО, св. S 0 забелешка А. Трумбића од 10. I 1918. Државни архив СФРЈ (даље; АСФРЈ), хартиЈе Ј. М. Ј. Јовановића концепт телеграма Ј. М. Јовановића из Лондона 27. ХП 1817 (по ст.) Министарству ииостраыих дела Србије.

(16 ДАСИП, МИД, Пол. од., 1918, кут. XII концепт телеграма Н. Пашића послатог из Солуна 30. ХП 1917 (по ст.) помоћнику министра иностраних послова Ј. Јовановићу на Крфу.

(17) АСФРЈ, хартиЈе Ј. М. Јовановића препис телеграма Н. Пашића из Солуна 17/4. И лондонском посланству. На ову ноту Балфур Je кратко одговорио да говор Л. Цорца „представља само услове под коЈима би се ушло са Централним еилама у преговоре о миру, а не саме услове мира“, да британска влада гаЈи сим-