Анали Правног факултета у Београду

164

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛЬТЕТА

НАЧЕЛО ЛЕГАЛИТЕТА И ЧЛ. 4, СТ. 2, КРИВИЧНОГ ЗАКОНИКА

Текст теорија пракса 0

I. Постављајући начела и утврђујући основне циљеве казнене политике државе, законодавац je y чл. 1 Кривичног законика поставио примарни и основни материјални садржај кривичноправно релевантних проузроковања против којих ce даје кривичноправна заштита правним интересима и добрима у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији. Ова заштита ce остварује одређивањем самим законом која друштвено опасна дела представљају кривична дела и која je казна за њих прописана, uiTO чини целокупан садржај посебног дела КЗ. Према томе систем кривичних дела у нашем КЗ заснива се искључиво на предвиђености кривичног дела и казне у закону, дакяе, на начелу легалитета. Логичке и систематске конзеквендије овог начела су: прво да нико не може бити узет на кривичяу одговорност ни бити кажњен за радњу коју je учинио ако та радња није пре него што je учињена предвиђена у закону као кривично дело и прописано како ће се казнити онај који je учини (чл. 2 КЗ); друго, тежгьа да се кривичноправно заштите сва правна добра живота путем универзалног и тоталног систематског опредељивања и одређивања свих кривичних дела до краја, дакле, свих проузроковагьа која могу да доведу до таквих повреда правних добара против којих je за успешну одбрану друштва због њихове „тежине“ у ствари кривичноправие опасности нужна заштита по кривичном закону. Међутим, општи став према коме нема правила без изузетака, ни начела но ja не захтевају допуне и одступагьа као да je продро и у систем КЗ а тиме и самог кривичног права и у његова основна начела. Постављајући овако начело легалитета кривичног дела и казне, законодавац je допустио извесна одступања и то у два правда. Прво, то су случајеви који спадају у облает одређивања и изрицагьа казни, код којих постоји како извршено кривично дело у питагьу тако и кривац али je закон овластио суд да може учиниоца кривичног дела, пошто га прогласи кривим, ослободити од казне (2). Ова су овлашћења делом општег а делом посебног карактера. Прва су предвиђена у општем делу КЗ и она важе за сва кривична дела и кривце када предвиђени случај наступи

(1) Чл. 4 КЗ гласи: •„(!) Кривично дело je друштвено опасно дело чија су обележза одређена законом. (2) Није кривично дело оно дело које, иако садржи обележја кривичног дела одређена законом, представља незнантну друштвену опасност због ыалог значаја и због незнатности или одсутности штетних последица.“ (2) Било би много целисходније са гледишта и правке логике и система да je место и решење из чл. 4, ст. 2, нађено у односу на ову одредбу, дакле, непосредно у односу на сам институт ослобођења од казне, чиме би се избегле тешкоће како у оцени гьеног значаја тако и у њеној примени. На то указују у првом реду практично конзеквенције ове установе јер по н>ој долазе у обзир најблажи могући случаЈеви дотичних кривичних дела. Ако ништа друго, овакво решење, биће сваког кривичног дела како je оно одређено у закону оставило би потпуно недирнуто па би се отклонила могућност појављених тешкоћа у вези са овим и са њвном приыеном.