Анали Правног факултета у Београду

НАДЕЛО ЛЕГАЛИТЕТА И ЧЛ. 4, СТ. 2, КЗ

165

без разлике, а друга у посебном делу, дакле, само код појединих кривичних дела, и важе само за гьих и за шихове учиниоце као кривде (3). Други случај задире у сама основна начела КЗ и кривичног права, и он je углавном предмет овог чланка, a састоји се у начелу, које je Законик формулисао у чл. 4 став 2, дајући дефиницију што није кривично дело по КЗ. Иако се она два случаја суштаствено разликују између себе, у пракси и искуству своде се на исто, на оцену суда, а у другом случају и других органа власти, који су надлежни да о истом одлучују (4). И док у првом случају оцена суда остаје без утицаја на елементе кривичног дела и само његово биће како су утврђени законом, у другом она, оцена суда непосредно одлучује о једном од битних, основних елемената кривичног дела а то je друштвена опасност. Отуда, иако садржи обиљежја кривичног дела одређена законом, извршено проузроковање, ако суд нађе да представља незнатну друштвену опасност због малог знача]а и због незнатности или одсутности штетних последица, онда оно по овој одредби није кривично дело. Према томе, одредба чл. 4 став 2, КЗ у ствари je поред оног законског, још један посредан, иако мало скривен начин за утврђивање бића кривичног дела и то искључиво на основу и помоћу судоке оцене. На први поглед решење дато у чл. 4, ст. 2, КЗ као да изгледа „боље“. Међутим, оно крије у себи низ слабости до те мере да и оне саме доводе у питање оправданост деле установе, посебно у њеној садањој редакцији. Пошло ce je, како изгледа, од становишта да с обзиром на прописана кривична дела и КЗ, постоји бојазан од могућности да се и помоћу најмањих „ситница“, да тако кажемо, може да оствари у животу биће појединог кривичног дела и да се самим тим наметне обавеза нривичноправног прогона с једне и кривичноправне заштите с друге стране. У таквим случајевима je очигледно да се такав прогон и заштита, у првом реду са

(3) Овлашћења суду да може кривца ослободити од казне прописана у општем делу КЗ јесу код; правке заблуде чл. 10, прекорачегьа нужне одбране чл. 11, ст. 3. прекорачегьа граница крајше нужде чл. 12, ст. 3, неподобног покушаја чл. 17, добров ОЉНО г одустанка од извршегьа кривичног дела чл. 18, добровољног спречавагъа извршегьа кривичног дела од стране подстрекача и помагача чл. 22, ст. 2. У посебном делу код кривичних дела за које важи чл. 44: удруживања против народа и државе чл. 117, ст. 4, у случају откривагьа удружења односно трупе пре него je у гьеноМ саставу или за гьу учигьено кривично дело, припремагье дела из чл. 102, 103 и 114, у случају добровољног одустанка од извршегьа припремл>еног дела чл. 121, ст. 2, крађе чл. 249, ст. 2, ако je украдена ствар враћена оштећеном пре него je сазнао учинилац за покретагье кривичног поступка, давагьа лажног исказа чл. 283, ст. 5, у случају када учинилац опозове свој лажни исказ пре него се донесе коначна одлука и неких кривичних дела против чисто војне службе чл. 332, у случају ако би учинилац био изазван незаконитим или грубим поступком војног лица. Код кривичног дела увреде ако je повраћена чл, 170, ст. 4, спречавагье службеног лица у извршегьу службене радгье чл. 289, ст. 4, давагьа мига чл. 326, ст. 3, у случају када je мито захтевано а учинилац то одмах после давагьа мита добровољно пријави. Законом о изменама и допунама Кривичног законика Новела од 2. јула 1959. (~Сл. лист ФНРЈ“, бр. 31/62), овај je институт укинут с тим што je, како he се касније видети, код увреде предвиђена могућност изрицагьа судске опомене уместо казне. Посебан je случај код кривичног дела злочиначког удруживагьа чл. 299 (које и иначе заслужује пажњу и са систематског гледишта), где je прописано једино облигаторно ослобођење од казне члана који открије трупу пре него што je у шеном саставу или за гьу учинио неко кривично дело.

(4) И други органи који учествују у кривичном поступку (чл. 9 и чл. 10 КЗ) сем суда, на пример, јавни тужилац као орган гошегьа има права да у датом случају примени чл. 4, ст. 2 КЗ и ова примена није ни мала ни незнатна. Види чланак Драгића Мирковића: ~Правки живот“, бр. 9 —lo за 1958.