Анали Правног факултета у Београду

500

тих уџбеника. Уместо уџбеника чешће ce употребљавају збирке које су састављене за потребе наставе a које садрже исечке или целе судске од- v луке, законске текстове, правке расправе итсл. Овај метод назива се метод практичних случајева ( case method) за разлику од метода предавања или метода проблема. Он боље одговара земљама common law-а него ли земл>ама са европског континента. Сем -• тога, common law се често сматра само за део широког, древног и општеусвојеног система моралних и друштвених правила, кроз који правник треба да нађе прави пут. Преимућства метода практичних случајева састоје се у томе што боље развија студентову способност самосталног резоновања и већ у току студила га оспособљава за практичан рад. Дискусије у учионици развијају његову моћ усменог изражавања. Ипак, овај метод мање него метод си- • стематске наставе упознаје студента са правом у целини, тако да изгледа да способност просечног америчког студента за практичан рад непосредко после дипломирагьа бива од стране просечног европског правника накнађена и превазиђена после релативно кратке праксе. У закључку би се о америчком начину правне наставе могло рећи да ‘ он омогућава обдаренијим студентима да кроз самосталниди рад и кроз избор предмета и специјализацију успешно развију своје способности и дођу до одличних резултата. С друге стране, овај начин наставе оставл>а просечног студента недовољно оријентисаног и теоријски неприпремљеног ' за каснији рад. Оваква истовремена преимућства и недостаци наводе на мисао да у тражењу најбољег начина наставе права у пој едино ј земљи { треба уз познавање туђих искустава усавршавати и употпутьавати посто- : jehe сопствене путеве.

Михајло М. Аћимовић

GÄBET OB АЊЕ О ПОДЕЛИ НОРМАТИВНЕ ФУНКЦИЈЕ ИЗМЕЂУ ЦЕНТРАЛНИХ ПРЕДСТАВНИЧКИХ ТЕЛА И ИЗВРШНО-УПРАВНИХ ОРГАНА. У организациям Института за упоредно право одржано je 30 и 31 октобра 1964 Саветовање о подели нормативна функције између централних представничких тела и извршно-управних органа. За ово саветовање било je припремљено девет реферата од којих су четири (проф. Јована Стефановића, др Павла Николића, Миодрага Јовичића и проф. Дана Ђанковића) обрађивала упоредноправни аспект проблема, док су друга четири референта усредсредила пажњу на југословенске проблеме (проф. Радомир Лукић обрадио je материјалан појам општих правних аката, проф. Велимир Иванчевић поделу нормативно функције по Уставу од 1946 и Уставном закону од 1953, а др Александар Фира и проф. Никола Стјепановић поделу ове функције по Уставу СФРЈ, и то први између Савезне скупштине и Савезног извршног већа, а други између Савезне скупштине и савезних органа управе). Најзад, у последњем, деветом реферату др. Стеван Врачар je расправљао проблем о бюрократизациям нормативно делатности централних представничких тела. Саветовању, коме je председавао проф. Јован Ђорђевић, присуствовало je близу сто позваних стручњака из целе Јутославије из реда научних радника, савезних и републичких функционера, чланова врховних и уставних судова и др. Преко тридесет њих je узело учешћа и у дискусији. На Саветовању je од стране свих учесника поздрављена иницијатива Института за упоредно право да организује овакво једно саветованье и изражена жеља да оно буде само прво у низу сличних. Скупштински систем који функционише у нас захтева да се што прецизније утврде права и ду-