Анали Правног факултета у Београду

9

ПРОЦЕС КОМЕРЦИ ЈАЛИЗАЦИЈ Е ГРАБАНСКОГ ПРАВА

материју осигурања, чије je седиште у Луцерну и чије су судије са посебним стручним квалификацијама. Значи, комерцијализација швајцарског облигационог права мора се посматрати у два степена. С једне стране, имамо отиту тенденцију да облигационо право буде комерцијализовано, а с друге стране то опште облигационо право захтева да буде допутьено по ј единачним уже специјализованим и чисто комерцијализованим посебним законима посвећеним одређеним материјама, које се на светском плану категоришу у установе трговачког права. Томе треба додати тзв. конвенционално законодавство које проистиче из међународних уговорних извора, који се све више нагомилавају и који су у употреби у Швајцарској, као и јуриспруденцију институдионализованих избраних судова, швајцарских арбитража трговачког смера, формираних око берзи и трговинских комора у главним швајцарским градовима, нарочито у Цириху и Базелу. Начела на којима ce оснивају пресуде тих арбитража представљају срж комерцијализованог права и далеко превазилазе правну мисао и правне идеје којима се у облигационом праву руководе швајцарски судови пресуђујући спорове швајцарских грађана. Реч комерцијализација права није реч чаробњака, него одраз релативног економског развоја нивоа једног друштва, које познаје варијације и чији дух ни je увек и свуда истоветан. Југославија je такође имала пред собом, и до рата а има и данас, проблем да ли њено облигационо право треба да буде јединствено, рецимо као швајцарско, или са двојном концепцијом грађанског и трговачког права. До рата, то јест до 6, априла 1941. године, на територији Југославије била je примењена концепција постојања два система. Подручје Београдског касационог суда (Србија и Македонија), као и Великог суда у Подгорици (ранија Црна Гора без Метохије, Санџака и Боке) имала су систем заснован на француском праву, које je углавном било реципирано у погледу трговачког права и познавало деобу између грађанског и трговачког права. Таква концепција била je и у осталим деловима предратне Јутославије где су, mutatis mutandis, били на снази Аустријски трговински законик (Словенија, Далмадија, део Истре), Угарски трговински законик (Војводина без Срема али са Барањом, Међумурје, Прекомурје), Хрватско-угарски трговински законик (Хрватска и Славонија), Трговински законик за Босну и Херцеговину. Иста концепција била je у плану и у погледу будуће кодификације и унификације југословенског права, јер до рата није било унифицирано грађанско право, али je био донет I. део унифицираног Трговинског законика за Југославију, који je представљао позитивноправни извор, али чији vacatio legis још није протекао (био je неодређен и чекало се да буде донет посебни закон о његовом увођењу на снагу, до чега никада није дошло). И практичари и теоретичари сматрали су да je концепција о два система боља од једног система који би мешао трговачко и грађанско право, иако су се путем специјалних закона многи правни односи који су у себи носили привредни карактер, лагано, због своје специфичности, излучивали из грађанског права и нарочито из јурисдикције судова опште надлежности и пребацивали у материју тадањег трговачког права, али тиме није давана генерална линија комерцијализације југословенског грађанског права.