Анали Правног факултета у Београду

269

БЕЛЕШКЕ

За француски реферат, заправо чланак Pierre Gremiona и Jeag-Pierre Wormsa из Documentation Française, карактеристично je да прије свега обрађује проблем регионализма у Француској са аспекта планских регија формираних 1964. Политичке импликације овако формираних регија, које прнје свега представљају инструменте централизације Париза, но у исто вријеме остварују путеве за једну радикалнију децентрализацију на регионалном нивоу, много су генералнијег значаја. Исто тако значајно je разликовање техничких и интересних елемената у одлучивању, што доводи до неједнаког положаја локалног у односу на централни ниво. Централни ниво je, найме, једини који располаже информацијама које омогућују експертизу, па због тога интересним становништвима локалног нивоа супроставл>а техничке аргументе. Талијански реферат разликује два модела региона: „сентиментални”, који базира на романтичним захтјевима либералне епохе 19. стољећа за очување партикуларизма, чије су политичке импликације у тражењу регионалне аутономије, и „функционални”, који тражи ефикасност у обављању служби као реалистички захтјев у увјетима економског и опћег друштвеног развитка 20. стољећа. Развој талијанских регија иде у правцу потискивања и замјењивања првог модела с другим, na je и читав реферат дан као компарација модела региона какав je предвиђен у Уставу и стварног стања ко je се развило кроз праксу. Реферат о регионализму у В. Британији говори паралелно о двије врете регионализма и регија; административном и политичном. Први je резултат потребе за што ефикаснијим обављањем појединих служби и бржим економским развојем, док je друти резултат незадовољства све већом концентрацијом власти у рукама дентралних органа, с једне стране, и све матом ефикасношћу локалне управе у задовољавању потреба данашњице, с друге стране. Политички регионализам као захтјев за самоуправом „home rule”, нарочито изразит у Шкотској и Велсу, требао би рјешити тај проблем тиме што би омогућио партиципацију грађана у оквирима који би истовремено били довољни за ефикасније организирање служби и представлзали цјелину унутар које стварно егзистира једна интересна заједница. Тугословенски реферат дао je динамичку слику регионализма у послијератном раздобљу, за који je карактеристична појава и нестанак регија у два наврата. Истовремено je дана и оцјена имиликација које регионализам носи у односу на структуре власти и самоуправљања. Дискусија je отворена уводним излагавшем В. Chapmana који je указао на многозначност термина регије, међу којима je истакао: хисторијске, природне (географске), економске, административне (издвојивши посебно војне и техничке и оне ко je по случајном избору формирају по ј едина министарства) и, коначно, демократске регије. Наводећи извјесне примјере експериментирања с регијама, посебно у Италији и Француској, и кризу у којој се нашла локална самоуправа, увјетовану посебно појавом великих конурбација, Chapman je истакао разлике до којих може довести уважавање политичких и техничких фактора у формирању регија (у увјетима модерне комуникадионе технике, технички разлози могу говорити за формирање супранационих регија, док политички траже формирање регија у оквирима ужим од националних заједница). Chapman je то назвао „уграђеним парадоксом” у односу између ефикасности и демократичности, тј. једна се вриједност може реализирати само на рачун друге. Након тога поставио je питање да ли je регионални ниво нужно демократскији као форум одлучивања у односу на централни ниво и изразио сумњу регионалне институције као по десне инструменте за рјешење проблема ко je je пред нас ставио савремени развој. Аискусија у вези с уводним излагагьем углавном се ограничила на проблем односа између демокрације и ефикасности. Тако je F. М. Marx