Анали Правног факултета у Београду

247

О ПРАВУ НА ПЛОД РАДА

тим лицу које je плод рада створило без правног основа туВим средствима и туВим материјалом у увереньу да je то чинило својим средствима рада и својим материјалом, као лшгу које je плод рада створило без правног основа, знајући да je то чинило туВим средствима рада и туВим материјалом. Признање права на плод рада условлено je такоВе претходним одреВивањем садржине овог права, одреВивањем његове правке природе, као и разграничении од других субјективних права, пре свега од права својине. Што се тиче одреБиваньа садржгше права на плод рада, морало би се претходно расправити и угврдити која правна овлашћења треба да садржи ово право. О томе се, колико нам je познато, до данас није ни студиозно ни аргументовано расправљало. ТакоВе би, у вези с признаньем права на плод рада, претходно морало бити расправлено питање правке природе овог права, тј. питање je ли то право које настаје непосредно поводом одре Вене ствари, или je то право које настаје посредно поводом одре Вене ствари и одреВеног права поводом ње, и има тражбени карактер, или je то, најзад, право које има неки друга карактер. При том не би требало полазити од неких унапред апсурдно постављених теорија, као што je она о могућности елшминације стварноправних односа (стварних права), већ од реалних животних односа. Право на плод рада не би се такоВе могло признати, као што je речено, ако претходно не би било јасно разграничено од других субјективгшх права, а пре свега од права својине. Y вези с тим поставља се гштагье треба ли право на плод рада да буде установлено као самостално право или као једпо од овлашђења неког ширег права. Ако право на плод рада треба да буде конституисано као једно од овлашВеньа неког ширег права, поставка се питање из којег и чијег права као ширег (нпр., из права својине, или из права управљања друштвеним средствима, или у неким случајевима из јсдног права а у другим случајевима из другог права, и сл.). При том се може показати да право на плод рада не представља друго до једно од правних овлаш Вења неког веВ данас постојећег субјективног права и да га не треба конституисати као посебно парво. Најзад, поставља се питање je ли уопште Moiyße разграничење права на плод рада од других субјективних права, с обзиром да се плод рада као објект овог права не може, изгледа, јасно разграничите од срсдстава рада и предмета рада. Y сваком случају, да би се право на плод рада могло разграничите од других субјективних права, мора се претходно разграничите плод рада од других ствари или, другим речима, мора се јасно разграничити објект права на плод рада од објеката других субјективних права. С обзиром на све што смо изложили, чини нам се да признавање права на плод рада као општег субјективног права, тј. као права које би имао сваки творац плода рада у истом обиму и са истим овлашВењима, ни je могуВе. Тачније, то није могуВе без дубоког и дужег временског проучавања и изналажења елемената који то омогуВавају, при чему се може показати да je свако настојање у том правду узалудно. Брзоплето увоВење оваквог права у правни живот може да се покаже као веома штетно. На-