Анали Правног факултета у Београду

250

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ко моћи да добије плод рада који je створио, сматрали оно у коме неће бити уговора о куповини и продаји, уговора о зајму са каматом, уговора о закупу, банскарских и берзанских шпекулативних послова или, другим речима, друштво у коме неће владати робна прявреда. МеВугим, неки су сматрали да у социјалистичком друштву и у условима владавине робне привреде може, у извесном смислу, бити одстрањено богаћење и стицање средстава за живот без рада, тј. да може делимично бити остварено присвајање плода рада на основу права на плод рада. Наиме, у социјалистичком друштву, конституисаном на бази колективне, заједничке својине, у коме се асоцијације радних људи понашају као самосталне творевине, може се право на плод рада остварити само у оквиру сваке асодијације понаособ само између њених чланова, али не и у оквиру друштва као целине, с обзнром да у таквом друштву влада тржшпни механизам који, повезујуђи асоцијације тржишно-правним трансакцијама, омогућава им и стицање прихода без рада (нпр,, камату, ренту и др.) ( 13 ). По схватанд/ неких писаца социјалиста, друштвене реформе треба спровести тако да се омогући да свако може да присвоји оно што својим радом створи. Они су сматрали да се то може постићи на бази колективне својине, а инднвидуалне привреде, и у том смислу су предлагали периодичну расподелу и прерасподелу средстава за производгьу, пре света земл>е. Извесни писци содијалисти сматрају да и у комунистичком друштву, које ће почивати на колективној својини и колективној привреди и у коме неће бити робно-новчаног начина привређивања, награду трудбеника треба учинити зависном од рада или, другим речима, расподелу плодова рада треба вршити на основу права ira плод рада. Радећи према својим способностима, трудбеник треба, при обрачуну са друштвом, да добије плод свога рада у материјалним добрима и услугама за којима има потребе. Иесагласност међу иисцима постоји у томе како треба утврЬивати плод рада који треба да добије поједини трудбеник. По мишљењу неких писана, сваки трудбеник треба да добије ону количину добара ко ja по вредности одговара друштвено утврђеној вредности ј единице радног времена (радног сата, радног дана), без обзира на његов радни учинак. Према томе, потребно je утврдити колико вреди једна јединица радног времена, па на основу тога израчунати која количнна добара и услуга припада пој едином трудбенику. По другом мишљењу, друштво треба да утврди просечно радио време које je потребно за производњу одређене врсте добара или за извршење одређене врсте услуга. Тако утврђено време треба да служи као мера за обрачун накнаде коју треба дати трудбенику. Трудбеник би, дакле, добио ону количину добара и услуга која одговара просечно утврђеном радном времеву које се гроши на стварање појединих врста добара и извршење појединих врста услуга, без обзира на време које он, сходно свои радном месту, иначе троши на производњу добара или на извршење услуге.

(13) Anton Menget, Das Recht aut den vollen Arbeitsertrag in geschichtlicher Darstellung, zweite verbesserte Auflage, Stuttgart, 1891, S. 155—159.