Анали Правног факултета у Београду

8

АЯАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Питањем самоуправно! договарања баве се и Нацрти докумената за девети конгрес СКЈ, иако на доста уопштен начин. Тако ce у једном од тих докумената, у оделжу под називом ~Друштвено договарање” каже да je самоуправно договарање „један од облика у којима се врши интеграција друштва на самоуправним основама”, при чему носиоди самоуправно! договарана „могу и треба да буду сви они разноврсни фактори који удружују и повезују радне људе и грађане по разним основама и ради задовољавања разних интереса. То су како коморе и разна привредна удружена и слична тела, тако и друштвено-политичке ортанизације, разна удружена граВана, друштвено-политичке заједнице, итд.” ( 13 ). Премда су овде дате врло пхироке формулације, штак се може запазити да се иод носиоцима и актерима самоуправно! до!оварана у области привреде, с једне стране, и овде подразумевају пословна удружена и коморе, дакле, већ раније интетрисане привредне целине, и, с друге стране, друштвено-политичке заједнице, да би се тако, у случају веома оштрих конфронтација ставова, уколико je то могућно и кад je могућно, избегло непосредно државно арбитриране. Проблемой самоорганизована привреде баве се и друга аутори, од којих су најзанимљивија излагања Чкребића и Гребенаревића. Први од них, у раду посвећеном овом питану каже да се „у систему самоуправно! развоја и у процесу деетатизације „празнина” која настаје потискиванем етатизма не може... попунити искључиво делованем законитости тржишне привреде нити поново актима представничких и других државннх органа. Она се мора „испунити” интегрисаном и самоорганизованом привредом, тј. паралелним оспособљаванем привредних организација да оне самостално, и у меВусобној повезаности, врше функцију координирана и усмеравана токова свога развоја и послована уопште” ( 14 ). Било би, међутим, погрешно веровати да ово о чему се говори у горнем тексту представља нешто ново у области интеграције привреде у нас. Треба се сетити да je први законски текст који je омогућио увођене радничких савета y нашој земљи, донет јуна 1950, носио наэив: „Основни закон о управл>ању државним привредним предузећима и вишим привредним удруженима од стране радних колектива” и да су управо та виша привредна удружена била предвиђена за то да испуне „вакуум” на који смо ми и онда мислили а који je настао укиданем генералних и главних дирекдија (АОР-а), и то у времену када нису још постојала никаква привредна удружена слична данашним или друга одговарајућа недржавна тела, нити су постојале одговарајуће државне институције које би обављале функције координирана, усмеравања и решавана многих проблема заједничких већем броју предузећа која су некад била обухваћена бгшшим дирекцијама. Иако ова виша привредна удружена нису могла показати неке посебне резултате, попгто су убрзо један део нихових функцнја преузеле коморе и стручна удружена, a доиније и пословна удружена, а друга део по ј едини представнички органи (општине, срезови, итд.), ипак вреди напоменути да су ондашнн

(13) Документа Дванаесте седнице ИК СКЈ, Београд, 1969. с. 13.

(и) Душан Чкребић, Актуелна гштања у процесу самоорганнзовања привреде (Зборник „Проблеми даљет развоја привредног система”), с. 122.